Драган и Богдан у ретким тренуцима одмора |
Стево Диклић
Ако питате ди Сакуле дођу? Па ено ји тамо. То вам је село поред Тамиша. Ушорено лепо, а окружено под бајер зеленим ритом ил великом водом са две целе стране, кад воде из Тамиша у јесен наиђу, а са треће стране овим атаром...
Овако би вероватно путнику намернику објаснио Зоран Петровић, најпознатији Сакуљанин, сликар, вајар, писац, професор на београдској Ликовној академији, члан групе "Самостални", један од оснивача "Децембарске групе", оснивач више ликовних колонија у Војводини, добитник бројних међународних и домаћих признања... Горепоменути кратки цитат део је његове књиге "Село Сакуле, а у Банату", која је касније преточена у позоришни комад.
Слогом до успеха - Драган и Јелена Вукмировић |
Неко други би опис заснивао на сасвим другим чињеницама, па би он гласио овако као што то пише на сајту https://aurora.ekof.bg.ac.rs:
Село Сакуле је мало село у Јужном Банату, у Војводини. Припада општини Опово заједно са још три села: Оповом, Сефкерином и Барандом. Село има изузетно повољну локацију, од три велика града: Београда, Зрењанина и Панчева удаљено је око 40 километара. Село има око 1800 становника. Становништво се претежно бави пољопривредом: све више је у експанзији повртарство, док је сточарство од давнина веома заступљено. Непосредно поред села протиче река Тамиш, која чим почне леше време мами своје становнике као и многе друге људе из околних градова који викенд желе да проведу у опуштеној атмосфери. Сакуле има основну школу више од 150 година, једну од најлепших цркви у Војводини и Дом културе...
Циљ сваког телета је да једног дана постане крава или бик |
Неко са склоностима историчара вероватно би инсистирао на подацима да се село Сакуле у стручној литератури први пут помиње 1432. године и да је по тим критеријумима једно од најстаријих села у Банату.
Село је од 1552. године припадало санџаку Велики Бечкерек (Зрењанин) у покрајини Темишвар. Сакуле је било под османлијском управом све до 1716. године, изузев у периоду од 1688, па до 1699. године када је привремено припало Хабсбуршкој монархији. Уласком трупа принца Еугена Савојског у Темишвар 1716. године, завршава се владавина Турака. Према попису из 1765. године Сакуле (Saccula) су имале 81 домаћинство са 320 становника, а већ 1782. било их је 1271. Распуштањем Војне границе 1872. године Сакуле потпада под Краљевину Мађарску и постаје Szakula, односно, Torontal Sziget. Крајем 19. века (1892.) Сакуле има 530 кућа у којима живи 2878 људи, а 15 година касније у Сакулама је живело 2435 Срба и 322 Немца.
Радознали бикови |
Електрификација села започета је 1955. године, до 1966. година до Сакула се долазило земљаним путем, 1966. је средствима самодоприноса и кулуком био изграђен макадамски пут, а водовод се гради 1971. године...
Све ово и још много тога није било познато Ђури Вукмировићу, часном и поштеном човеку, пољопривреднику, сточару и добром домаћину који је августа 1995. године као део оне тужне колоне, која је била производ "Олује"- "блиставе" војне акције Републике Хрватске, стигао у Сакуле.
Где год да погледаш, свуда пољопривредне машине |
Ђуро Вукмировић (1933- 2003.) стигао је у Сакуле са својом породицом, супругом Радојком (1937- 2021.), старијим сином Стевом (1957.) , снахом Сњежаном, њиховим двоје мале деце- десетогодишњом Сањом и четворогодишњим Вујадином, као и са млађим сином Драганом (1966.) и његовом младом супругом Јеленом.
Породица која је до рата живела у Лици у месту Бабин Поток на ободу Националног парка Плитвичка језера, живела је до тада миран и идиличан живот, нашла се пред великом прекретницом. За живота у родној Лици Ђуро и Радојка побринули су се, како се то у народу каже, да њихова деца не остану слепа при здравим очима, па су их послали у велике школе. Стево је завршио за наставника историје и географије, Драган је завршио Факултет политичких наука, средњи син Милан (1960.) који је засновао породицу у Загребу, студирао је на економском факултету.
Ово су лијане модерног Тарзана |
Без обзира на образовање, деца су својски помагала родитељима око пољопривредних послова и око стоке које је за тамошње прилике био значајан број. Вукмиривићи су пре рата имали двадесетак музних крава и десетак товних бикова. Обрађивали су значајну површину земљишта како за сетву жита и кромпира, тако и припрему хране за стоку. Радило се много, али са ужитком и радошћу јер је породица била сложна и просперитетна. А онда се десио "Домовински рат", како то воле да кажу тамо неки, или грађански рат, како то доживљава српска страна. "Олуја" је помела Србе са њихових вековних огњишта, а хрватска страна се хвалила како је ослободила Крајину од Крајишника. У тој бескрајној колони међу стотинама хиљада оних који напустише своје "ослобођене" домове, нашао се и Ђуро Вукмировић са породицом која је успела да повезе два трактора- Фергусон 539 и Шторе 404, самоутоварну приколицу и нешто личних ствари. Трагајући за местом где ће започети нови живот, пут их је нанео у Сакуле. Није Ђуру привукла светлост великих градова поред којих је прошао, али га је привукао мирис и зеленило сакулског пашњака. Овај вредни човек је већ у машти на том пашњаку видео своје ново стадо. Са нешто марака у џепу и са породицом на окупу, одлучио је стави тачку на путовање. Оно новца што су имали било је таман довољно да купе стару кућу "на лакат", једну краву и козу. Требало је прехранити бројну породицу са двоје мале деце и извесношћу да ће се број ускоро и повећати. Крава и коза биле су гарант да ће у кући бити бар млека, али проблем је био чиме прехранити животиње. Тада на сцену ступају мушкарци из породице Вукмировић. Косили су траву која је неискориштена расла поред друмова и прегурали зиму. Бити сељак и сточар без земље није лако, али јака воља и снажне руке чине чуда. Драган почиње да ради као конобар у сеоској кафани и то само викендом. Од тако зарађених пара породица преживљава, а од крава чији број се рационалним и штедљивим пословањем полако повећава, пуни се штала скромног капацитета, а купују се и први хектари земље.. Стево, старији брат, почиње да ради као ловочувар, а ради и друге послове који помажу породици да преживи и полако напредује. Драганова породица се ускоро проширује. Године 1998. на свет долази Богдан, а 2003. стиже мала Јана.
Бикови као у конзерви, ал замало - детаљ из штале Стеве и Вујадина Вукмировића |
Ђуро с временом долази до закључка да је трава у родној Лици много зеленија, а сено миришљавије и не могавши савладати носталгију он се те 1998. враћа у родни Бабин Поток. Са њим одлази и његова Радојка. Један од трактора бива продат како би се купиле ствари у опустошену и девастирану кућу у родном крају. Ипак његова срећа није дуго потрајала. Умире 2003. године, а Радојка се враћа деци у Сакуле где умире 2021. године.
Данас породице Драгана и Стеве Вукмировића спадају међу најцењеније у Сакулама.
Тракторе и пријатеље треба пазити да се не покваре - Вујадин |
Драган и Јелена одгојише здраву и лепо васпитану децу, двадесеттрогодишњег Богдана, студента четврте године Пољопривредног факултета, смер сточарство и осамнаестогодишњу Јану, одличну ученицу трећег разреда медицинске школе.
Стеву и Сњежану успешно замењује двадесетдеветогодишњи економиста Вујадин, а тридесетшестогодишња ћерка Сања засновала је своју нову породицу. Утисак је да за младу Јану, весело девојче, вреди она узречица о умиљатом јагњету. Она је мезимица како свога оца и мајке, тако и стрица Стеве и стрине Сњежане.
Вујадин мерка своје стадо |
Велике су промене и у амбијенту у којем данас живе породице Вукмировић. Од старе куће на лакат остала је само фотографија, а на њеном месту изграђена је лепа и пространа нова кућа у којој сложна породица Драгана Вукмировића има све угодности савременог начина живљења, а недалеко на другом крају пространог плаца подигнут је нови дом породице Стеве и Сњежане Вукмировић.
Неколико стотина метара даље у пространом дворишту некада запуштене куће изграђен је савремени објекат у којем је смештено око 80 уматичених крава. Драган и Јелена су по куповини те куће исту обновили и оспособили за нормалан живот како би, када за то дође време, ту преселили а нову кућу препустили сину Богдану и његовој будућој породици.
Без јаке машине нема напретка |
Нису у месту тапкали ни Стево и Сњежана. Они су се већински определили за тов бикова којих уз мањи број крава имају око 80. Све су холштајн- фризијске расе. За сада су смештени у три мања објекта, али ускоро ће бити премештени у модерни пространи објекат који се налази поред пута на улазу у село. Објекат има најсавременију опрему, припремни простор у којем краве чекају на мужу, простор за мужу, просторије за чувара објекта, просторије за личну хигијену радника и још много тога. Објекат је започет још 2016. године, али је било застоја у изградњи због проблема око изградње трафо станице и довода електричне енергије, за које су требали да издвоје великих 30 000 евра. Проблем је ипак решен захваљујући општини Опово која је обезбедила потребна средства.
Када се упореди ситуација са релативно далеком 1995. годином када је ова сложна породица поседовала само једну краву и козу, тада је видљив огроман напредак који се граничи са чудом.
Млади сточар Вујадин Вукмировић испред новог модерног објекта који ће ускоро бити напуњен |
Чудо је још веће када баците поглед на бројне савремене машине које импонују својом величином и снагом. Чудо ипак постаје реалност када погледате те младе и образоване људе који раде раме уз раме са својим родитељима, а који су уз то још у предности јер са лакоћом прате техничка и информатичка достигнућа на којима се заснива модерна производња меса и млека. Задовољство је слушати Вујадина и Богдана који са пуно аргумената разговарају са једним својим другаром о избору и куповини савременог комбајна. Они више воле да се попну на неку савремену пољопривредну грдосију него на нпр. Бурџ Калифу, највишу зграду на свету.
Стеви је срце било пуно када му је Вујадин једнога дана саопштио своју одлуку да он свој живот види у Сакулама, где ће дати допринос својој породици и свом селу као млад и образован човек.
Стигле краве са паше, све је спремно за мужу |
Питамо Драгана када је дошло до неког значајнијег преокрета у животу његове породице, а одговор звучи као нека бајка.
Десило се случајно да су ме једном приликом срели двојица младића, чупави и са минђушама и понудили могућност да ми доделе грађевински материјал у износу 4 000 евра, с тим да је потребно да урадим само неки план- скицу и докажем да имам плац за градњу. Верујте да ми све то није било уверљиво и да нисам баш очекивао реализацију тога обећања. Ипак сам урадио неку скицу, а већ сутрадан они дођоше, погледаше и ускоро сам добио материјал на који сам додао наш рад и нешто уштеђевине. од тада је наша стара трошна кућа постала прошлост. Срамота ме да признам да сам заборавио да ли су ти момци радили у некој Данској или Холандској организацији.
На наше питање да ли је задовољан откупном ценом млека, даје потврдан одговор.
Са количином млека добија се боља репутација и боља цена. Није исто дневно предавати 30 или 50 литара млека или много већу количину.
Некада смо сарађивали са Имлеком, али када је дошла криза млека, а она је у одређеним тренуцима неминовна, они су нас обманули, тако да смо им били још и дужни неких 300 000 динара. Да бих раскинуо уговор морао сам да платим ту разлику, што сам и учинио. Сада сарађујемо са локалном млекаром "Маестро" на обострано задовољство, што нам на годишњем нивоу доноси озбиљну разлику. Овај посао спада у нископрофитне послове, али се великим радом и квалитетом може пристојно зарадити.
Ово је само тег за трактор (700кг) - ко не верује нека покуша да га подигне (не би могао ни Тарзан) |
Како се носите са увозом млека?
"Па углавном се уклапамо. Они продају млеко које је са ценом конкурентно са домаћим млеком, али није ми позната квалитет увозног млека. Ми у Сакулама добијањем боље воде остварили смо и бољи квалитет млека."
Колико годишње предате млека?
"Прошле године предали смо 270 000 литара.".
Да ли планирате повећање броја грла?
"За сада не видим могућности за то јер са земљом с којом располажем и на којој гајим детелину, силажу и кукуруз нисам у могућности произвести довољну количину хране за више грла, иако би само простом репродукцијом за две године могао повећати стадо на 100 грла. Овако са пашњаком и храном са наших њива могу да исхраним постојећи број. Куповином хране не би било исплативе рачунице. Решење би било у праведнијој примени пречег закупа земљишта за сточаре, али то је сада игром неких околности неоствариво."
Да ли сте имали неких већих губитака стоке због разних обољења?
"Да, имали смо. Једне године оболеле ми краве од леукозе. Болест је пренесена из ПКБ-а па су животиње морале да буду убијене на кланици. У то време није исплаћивана реална накнада па се за 15 оболелих грла могло купити 9. Тек од 2007. године добија се реална накнада."
Да не бисмо само разговарали о послу, додирнули смо и неке друге животне приче.
Тако нам Стево Вукмировић отвара душу и одаје своју велику бол.
"Најжалије ми је што нисам присуствовао сахрани ни покојном оцу ни мајци. Оца нисам испратио на вечни починак јер је умро у родној Лици, па нам није било безбедно да идемо тамо, а када је мајка умрла лежао сам у болници због короне, а имао сам проблема и са аритмијом, а касније и са гихтом. Ево и сада сам непокретан, али надам се да ће по том питању све бити у реду. Ово су ствари које су непоправљиве и које ће ме прогонити читавог живота"
Причу ипак завршавамо ведријим темама где нам Стево објашњава да га сви у селу знају као Стеву избеглицу јер им презиме Вукмировић није познато. Наравно, он се не љути јер људи не мисле злонамерно него им лакше да запамте.
Богдан и тата Драган В. Тарзан |
Драгана углавном знају као Драгана конобара, јер је својевремено радио тај посао и вероватно био најобразованији конобар у историји села.
Занимљива је и шаљива прича коју је често говорила њихова покојна мајка. Она је у шали говорила да има веома успешне синове од којих је један скелеџија, други конобар, а трећи портир. Реч је о томе да је син Милан који је студирао економију у Загребу радио као портир у новинској кући "Вјесник", Стево, наставник историје и географије није никада радио у струци него је возио туристичке бродиће на Плитвичким језерима, а Драган који је завршио Факултет политичких наука био је конобар у Сакулама.
Драган којега ужи круг пријатеља зову Тарзан својевремено се бавио бодибилдингом па отуда тај надимак. Уз то је ишла и шала да је у току дана после вежбања пио 16 литара млека. Иронија у свему томе да од 270000 произведених литара млека у току године, сада не попије ни кап не зато што је штедљив него је у међувремену постао осетљив на лактозу.
Најслађа прича прати Тарзановв почетак љубави према супрузи Јелени. Злобници су развили теорију да га је она осим несумњивим шармом освојила и великим паковањима "Еурокрема" који је он обожавао. Како било да било, Драган Тарзан и његова Јелена, као и Стево и Сњежана, на челу су успешних породица чија деца знају да цене пут својих родитеља од једне краве и козе до угледних и поштованих Сакуљана у чијим објектима обитава укупно 160 грла стоке која храни млеком и месом бројне Београђане, Зрењанинце или Панчевце. Успомена на родни крај још траје, али се од успомена не живи, оне живот само обогаћују.
Нова модерна кућа у Сакулама на месту старе која је отишла међу успомене |
Село Сакуле, а у Банату, постало је прави дом људима за које се некада мислило да је то спој неспојивог, спој темперамента личког горштака и благе лалинске природе. Зелени сакулски пашњак постао је игралиште на којем се игра утакмица живота, живота који и после бруталних удараца може да буде леп и испуњен.
Јелена Вукмировић у свом царству |
Коментари
Постави коментар