-I? Šta je nakon svega toga ostalo?
Htedoh da kažem samo jednu reč, ali shvatih da bi svaka zvučala više kao pitanje, a manje kao sveobuhvatni zaključak koji bi nešto i opisao.
Praznina? Ponor? Dubina? Produhovljenost? Iskustvo? Život? Smrt? Prosperitet? Nezadovoljstvo? Sreća? Euforija? Žalost? Fragment? Celina? Materijalizam? Senka? Boja? Toplota? Hladnoća? Hrabrost? Strah?
Sve te reči... Samo bi bile izgovor. Mogao bih od njih napraviti neki zen koji bi možda delovao kao mudrost onome ko želi da sluša. Ideja vodilja. Pamflet. Nešto što pokazuje lažnu suštinu i poželjno stremljenje.
Umesto toga - ćutim. Neiskusnom ili zavedenom umu deluje kao da je moja unutrašnja borba u toku. Greši čovek. Takva borba ne postoji. Postoji samo spoljašnja borba. Rat gologuzana skrivenog u dubokim koprivama protiv celog sveta.
Pa ožeži....
Baterija nikada nije bila puna i, što sam stariji, sve brže se prazni.... A oko mene su sve zahtevnije stvari. Da li je racionalizacija potrošnje resursa ona rečenica koja je odgovor?
Nikako..... Ako je neko ikada u životu bio racionalan sa onim sa čim raspolažem - to bi bio ja. Nije to nikakva vrlina. Matematički proračun je u pitanju. Oni koji su trošili više nego što je trebalo su uvek bili korak ispred. Borba da se nadoknadi onaj manjak koji su konstantno stvarali, im je bila pogonsko gorivo života. Makar do trenutka u kom više nisu imali snagu za tu borbu.
Namrštio sam se. Činilo se da nemam odgovor. Da ću ostati bez zaključka. Nedorečen, samim tim i besmislen.
Možda me je tek trenutak delio od pokušaja da iskristališem nešto od svih stvari koji se motaju po zabačenim kutcima onih par sivih ćelija. Ali je trenutak koji je prošao bio dovoljan da shvatim: neureka!
-Nisam zaokružio celinu, zar ne? Zato mi se i postavlja takvo pitanje. Sugestivno i pokvareno. Jeftin je to trik.
Ustao sam i otišao sa namerom da se vratim.
Ništa nije ostalo iza ničega. Ništa se nije završilo. Sve je i dalje tamo gde je stajalo.
Ništa nije slomljeno. Ništa ne mora ponovo da se pravi. Ništa se nije promenilo.
Čini se da je staklo između nas polupano i razbijeno, jer se sunčevi zraci prelamaju na određenim mestima. Čini se da ćemo morati to staklo da sastavljamo i lepimo, praveći od njega neki umetnički vitraž. Ili da ćemo ga jednostavno izbiti i zameniti.
Zagledaj se malo bolje. Nije to linija po kojoj je išta ispucalo. To je pauk ispleo mrežu između nas.
Kad izađem iz onih kopriva i kad se vratim - opajaćemo tu paučinu. Nije problem.
Problemi ne postoje između nas. Trudim se da, nakon svega, oni budu i ostanu zarobljeni - u onom trenutku koji ostaje iza nas.
Коментари
Постави коментар