U poslednje vreme sam se našao u situaciji da ne mogu da pogledam niti jedan film novije produkcije. Postoji prost razlog za to: svi ti vizuelni efekti ubijaju draž i maštu koja bi trebala da se kreira oko priče koju nam glumci prezentuju. Čini se kao da sada nema ni priče, niti pravih glumaca (ne mislim na muške i ženske lutke lepih spoljašnjosti, koji služe taman toliko da približe scenografiju ispod prosečnom konzumentu savremenih blokbastera - čitaj: bubuljičavom tinejdžeru). Ostala je samo scenografija i kompjuterska animacija.
Međutim, izgleda da nisam jedini sa takvim stavom, niti je ovo vreme jedinstveno po karakterističnom smeću koje ostavlja budućim naraštajima. Većinu vizuelnih efekata koje možemo videti u današnjim hitovima smo već videli u filmovima koji su decenijama iza nas. Razlika je samo u većoj rezoluciji i koloritu. Priče su, mahom, osavremenjene verzije situacija koje su filmovane (ili se pojavile u stripovima) pre više od pola veka.
Elem, zaključilo bi se da je kreativnost na izdisaju. Uveren sam da nije. Međutim čekajući svetlu tačku u filmskoj industriji koja će me potvrditi moje uverenje, u trenucima pred spavanje, nađe se i po koji film za koji smatram da nije uzaludno potrošeno vreme.
Produkcija horor filmova je uvek umela da prepozna pravo stanje stvari koje nas okružuju. Sa takvim pristupom, uspešno su komercijalizovali kritiku ljudskog društva zavijenu u oblandu odvratnosti i realizovanu kroz ideju straha.
Nadalje, treš horori su ceo taj proces banalizovali do nivoa besmislenosti. Svrha njihovog postojanja nije ikakva poruka, već destrukcija uzaludnog traganja za smislom, koji prosečan konzument pokušava pronaći u bilo kom proizvodu masovne (ne)kulture.
Polazeći od ove konstrukcije, Yummy se ne razlikuje od drugih filmova tog žanra, ali ipak nosi kakvu-takvu poruku.
O filmu
Njam (Yummy) je Belgijski treš horor film (horor film koji u sebi sadrži elemente akcije i komedije, gde je humor baziran na besmislenosti situacije i gluposti junaka). Traje 1 sat i 28 minuta.
Režiser i jedan od scenarista je Lars Damoiseaux, koji je, zajedno sa drugim scenaristom (Eveline Hagenbeek) još 2016. napravio kratak film Patient Zero (nema veze sa popularnim horor filmom istog naziva) koji predstavlja okosnicu i kraću verziju ovog filma.
Glavne uloge su poverene Maaike Neuville (Alison), Bart Hollanders (Majkl), Benjamin Ramon (Danijel), Annick Christiaens (Silvija), Eric Godon (Dr Kravčik) i drugima.
Radnja (spoiler alert!)
Sada dolazimo do problematičnog dela teksta. Ovaj film ima, ali i nema radnju. Zapitaćete se kako je to moguće, pa mi dopustite da objasnim.
Od samog starta, vidi se da je film "naopako" postavljen. Običnom konzumentu, čija je jedina želja da u ovom žanru vidi gomilu nasilja i krvi, gotovo do sredine filma može biti dosadno ili na trenutke zanimljivo. Gledaocu, koga je neko silom prilika naterao da gleda ovo ostvarenje, taj deo može biti neviđeno glup. Suprotno od njihovih mišljenja, upravo je sam početak ono što nosi snažnu poruku o društvu u kome živimo.
Elem, film počinje tako što Majkl vozi svoju devojku Alison i njenu majku Silviju kroz neku od istočno evropskih zemalja (obratite pažnju na jezik/e kojima se služi osoblje u bolnici). Alis i njena majka su na internetu pronašle jeftinu i kvalitetnu kliniku u kojoj se obavljaju sve vrste estetskih zahvata. Dakle, ovo je u realnom životu, gotovo svakodnevna pojava srednjeg sloja zapadno-evropskog društva.
Ali Yummy ne predstavlja tu pojavu na onaj način na koji je ona poželjna. Alison ne želi da poveća svoje grudi, niti da se ulepšava! Ona, zapravo, želi upravo suprotno - da ih smanji! Ovaj njen zahtev nailazi na osudu gotovo svakoga ko je sretne. Ljudi se pitaju zašto ona nije srećna sa onim što joj je priroda podarila?
Dolaskom u kliniku, naši junaci se susreću sa mnogo čudnih likova. Svako od njih je tu zarad nekog svog cilja. Pacijenti opterećeni svojim nedostacima, doktori željni isključivo profita, medicinsko osoblje zarad ispunjenja svojih perverznih želja (uspešno predstavljeni kroz lik Danijela), loši bolnički uslovi - jer u suštini nikog nije ni preterano briga o tome šta se na tom mestu dešava....
Suštinski, kroz sasvim iskrivljenu i bolesnu atmosferu, Yummy pokazuje ogoljeno ljudsko društvo: isfrustrirano, pohlepno, perverzno i okrenuto ka ispunjenju sopstvenih želja. Kao što bi se desilo i u realnom životu, takvo društvo je sudbinski osuđeno na propast.
A ta propast u ovom filmu veoma brzo dolazi u vidu invazije zombija. Nakon toga, film više nema neku smislenu radnju. Zapravo, jedini cilj junaka je da uspeju da izađu iz bolnice. Taj zadatak nije nimalo lak. U tim trenucima film ne pruža ništa više sem gomile nasilja i prolivanja krvi.
Dijalozi likova oko kojih se u pojedinim trenucima vrti radnja, su nadrealni, aforistički i stupidni. Upravo onako kako YouTube ili TikTok zvezde predstavljaju pojedine situacije ili ljude. Zbog toga su i kadrovi kraći, a priča oko koje se gradi situacija nikada ne ide u dubinu. Ova površnost i morbidnost u ovom ostvarenju služi da bi se više istakla prefriganost određenih (negativnih) likova.
Gledljivost
Gledaoci koji očekuju veliku količinu nasilja, akcije ili zombija će biti oduševljeni ovim filmom. Ne i bez razloga.
Zombiji su veoma popularna tematika u horor žanru. Ta činjenica je maksimalno iskorišćena od strane filmske industrije, pa smo u poslednje vreme zatrpani filmovima slične tematike. Ti filmovi su ideju doveli do besmisla, a njihove gledaoce do utiska smaranja i uzaludno potrošenog vremena. Sa te strane, ovaj film je pravo osveženje. On ne pokušava da ulazi u neku srž, filozofiju ili postapokaliptične scenarije. On ideju "preživljavanja od zombi najezde" stavlja upravo na mesto i način gde je konzument očekuje: kao besmislenu.
Коментари
Постави коментар