Iscrpljenost i isceđenost

Nemam više 20 godina. Odavno....

A prema nekim problemima i životnim izazovima se ponašam isto, ako ne i sa većom žustrinom kao i tada.

Nije meni problem to što neke stvari rešavam gotovo automatski. Intuicija i iskustvo od čoveka umeju da načine robota i besmislenu mašinu.

Ma jok... Meni je problem što neke stvari ne mogu da odradim. Ne da mi se.... I to one stvari u kojima bih trebao da sam najagilniji.

Valjda sam iscrpljen od palamuđenja i rešavanja odavno rešenih? Možda je to stvorilo problem kod problematičnih? Šta ja znam....

Osećam se isceđeno i, za sebe - beskorisno. Nikako da dođe onaj momenat u kom će vreme da stane i skine šešir za ideju.

Moraću da povedem računa. Nemam više 20 pa da ne brinem što sam nekoga očepio (što je svakodnevna pojava, jer 30 cm je teško ugurati na bilo koje mesto, a da se nekom ne podmetne noga tj. stopalo). Prethodna rečenica vam je jasna jedino ako nosite 48, a ako mislite na bilo šta drugo - žao mi je.

Elem, nekada je i naftovod imao svoj smisao. Bio je ponos i dika negdašnje države. Sada je to samo mesto na kome će se naći po koja zalepljena žvaka. Mada, neki su ošacovali da može da posluži kao čiviluk za nečije izgubljene kape. Možda se vlasnik vrati.... ili možda ni one više nikome ne trebaju?

Vreme nas uzima pod svoje. Sumorniji osećaj od gledanja slika napuštenih Černobilskih naselja. 

Pripjat je daleko. ali je zato katastrofa blizu. Mnogi je drže blizu srca. Maze i paze poput kućnog ljubimca. Nadaju se da će jednog dana moći da je puste na sve one koji im se ne sviđaju. Na njihovu nesreću, katastrofa je ljubimac koji prvo pojede svog vlasnika a potom krene na druge.

Elem, da ostavim ove zlojebne redove iza sebe i pređemo na neke vedrije teme. Na primer, kraj leta?

Pa da.... 1. septembar. škola, korona, đaci, ozbiljan prilaz najsmešnijem problemu koji nas je zadesio.... Imam osećaj da se, sem novčanika, ovih priča niko neće sećati. A i novčanik će se nerado osvrnuti na ove dane.

1. maja je njiva sa slike na početku teksta bila zelena. Sada više nije.... Vreme je da se požanje usev.

Ta njiva ima smisao. Nekome.

Ovaj tekst ga nema. Iscrpljena i isceđena poenta je promakla i pobegla negde oko prvog pasusa. Ostala su samo slova kao spomenik pokopavanja nekada i previše uskomešanih misli.