Ovaj blog se kotrlja dosta dugo bez jasno utvrđenog cilja i pravca, održavajući se na površini tankom i jedva primetnom mrežom ljudi, među kojima si i ti.
Vremenska distanca je previše dugačka i u njoj se steklo iskustvo distanciranja od određenih stvari, ali je i previše kratka da bi ja u sebi stvorio onaj hladan zid u kome bi ostao nem na određene neljudske i zle stvari.
Ne, poštovani čitaoče....
Nisu to one stvari na koje trenutno misliš. Nisu to stvari u kojima si ti žrtva. Taman posla da si ti ono zlo o kome pišem.
Pogledaj u nebo i vidi na koju stranu strvinari lete. Idu da oglođu još jednu nesretnu dušu. Nakon usamljenog plača nastaje muk.
I nakon toga šta ostaje?
Licemerno bi bilo da kažem: ništa.
Događaj bez posledica postoji samo u pseudo naukama kroz patafizičko posmatranje sveta.
U stvarnosti lešinarima je pun stomak. Posmatrač može da bude samo pun žalosti, bola, stresa, besa....
Po takvom šablonu događaji se nižu neverovatnom brzinom.
Negativan odgovor na pitanje mogu li se sprečiti zaista boli. Iz nemoći se budi bes.
A bes ume da izvuče ono najgore iz ljudi. Umesto da bude kreativan, u budućnosti daje argument protiv, stvarajući krug destrukcije u kome nema nevinih.
Iz tog razloga, ne pišem kada sam besan....
Nemoj ni ti....
Коментари
Постави коментар