Prvomajska praznina

Prvomajska praznina
Prvi maj. 
Praznik rada. 
Obeležavaju ga sablasne senke 
pustog grada i 
praznih izletišta. 

Nadrealni pejzaž izlomljenog betona 
se meša sa mirisima roštilja. 
Donosi ga vetar. 
Iz dvorišta... 
Od nekih veselih ljudi 
zaklonjenih iza zidova,
Iza visokih kapija....
Miriše...
Iz kuća. 
Iz kuhinja....

U izolaciji se pronalaze načini.
Slavi se 1. maj.
Ljudi bi, po nekoj nepisanoj tradiciji, 
ovaj dan proveli u prirodi. 
Ovaj put, to nije slučaj. 

Priroda slavi svoj praznik bez čoveka.
Vraća sve...
Ono što je 
tokom svoje kratke istorije 
ljudska civilizacija 
surovo oduzela.
Tu i tamo, pojavljuju se 
znaci ljudskog prisustva. 

Umoran čovek je 
posle napornog trčanja 
poželeo da se okrepi.
Oplemenjujući svoje telo,
za sobom je ostavio trag.
U žurbi, teško je primetiti 
da ste, neočekivano, ostali 
bez ratkapne. 
Pogotovo u ovom smušenom vremenu. 

Gomila problema i briga
zaokuplja uskomešanu gomilu misli. 
Tako ogromna pitanja
zahtevaju ekspresne odgovore.

Tako funkcioniše zdrav duh.
Ne obazire se na materijalno.
Sitnicu završava negde 
gde joj nije mesto.
A oblak, začuđen 
što kraj njega nema aviona, 
ni primetio nije
ovaj maleni komad plastike. 

Sitnica u nebeskom beskraju...
Bešumno je leteo, pokušavajući 
da se odupre vetru 
koji ga je gurao u 
neželjenom pravcu.
Izgubljen, oblak samo želi
da bude sa drugarima koji prave žurku 
iznad obližnjeg salaša. 
Dok ga vetar baca 
u pravcu Banata, 

Ni stigao nij da se oprosti od družine.
Otrgnut, 
pomalo besan i
mnogo ljubomoran, 
razmišlja:

"Oni tamo prosipaju kišu i 
ludo se zabavljaju.
A šta će sa mnom biti? 
Ko zna gde ću da završim? 
E živote.... Lutalico...."
Oblak ne shvata
Lagodne nebeske staze što
otvaraju mu put. 

Bes i ljubomora su 
proizvod neizvesnog 
ishoda sudbine. 

Da je koračao 
ovozemaljskim stazama 
prema nekom cilju, 
uvideo bi mnoge poteškoće.
Shvatio bi da nisu svi 
životni putevi glatki.

Postoje i rupe 
koje je teško zaobići 
ili preskočiti...
U koje je vrlo lako upasti 
i nikada se ne izvući.
Čini se da prirodi 
ni ne nedostaje ćovek, 
niti njegovo prisustvo. 

Milijardama godina ona je funkcionisala 
bez ljudi.
Na isti, tačno utvrđeni način. 
Bez tajni. 
Bez milosti. 

Sa mnogo ljubavi. 
Sa mnogo lepote.
Nasuprot tome, ljudima 
zaista nedostaje priroda. 

Civilizacija je uvek iskazivala 
svoju ljubav prema njoj. 
Možda se ovaj praznik 
nije mogao provesti u divoti, 
ali...

Za koju nedelju će čovek 
ponovo biti slobodan. 
Opet će zakoračiti i razgrnuti 
delić prirode, 
pokazujući joj svoju ljubav, 
gotovo identičnu 
kao i prema drugom ljudskom biću.

Opet će se osetiti ta ljudska "hemija": 
kratka i neobavezna, 
iza koje ostaju plastični 
i metalni tragovi 
i teško razgradljivi ožiljci

Коментари

Постави коментар