НЕ УЧИМ ЕНГЛЕСКИ, ПА...

Текст и цртежи:

Стево Диклић

Споро се вуку дани пуни короне. Песимисти нађоше смисао свог песимизма, оптимисти им полако почеше признавати исправност њиховог става, неки прихватише дефетизам као неминовност, неки се обесише жени око врата, други опет тупим погледом гледају кроз прозор не би ли угледали неку од оних намигуша које су до јуче редовно пролазиле улицом љуљајући набуџеном позадином и тресући силиконским лоптама... 

Ипак, неки довитљиви људи пронађоше себи одушка па време користе испуњавајући своје давнашње жеље и маштарије. 

Изолација је код многих учинила оно што није могло ни да се замисли: Неки брачни парови коначно имају времена да до краја расправе и докрајче неке старе свађе и табу теме, неки ће можда поново распирити жар занемогле ватре, неко ће можда открити пригушене таленте, па ће нпр. почети да експериментишу са кувањем, свирањем гитаре, сликањем или можда певањем због којег ће комшије почети да проклињу дан када су се ту доселили, или још горе, купили плац и саградили кућу. 

На телевизији ни трачка оптимизма, само целодневно понављање тужних бројки, тако да "Парови" и "Задруга" постадоше као центар разбибриге. Сам бог, или онај други, створише паметне телефоне који светом проносе ведре слике и погледе на сваку ситуацију, па и на  короновирусну. Мислим да се давно нисмо нагледали толико лепих жена - по обичају туђих и "простодушних", а међу њима и оних из мрског нам комшилука, званог сусједство, а да притом није више важан проблем са границом на Дунаву, неисплаћене пензије - зване мировине, које неки неће добити ни када се стварно "смире", нису више важни ни пријеводи, па ни преводи са неког "непознатог" језика кога неким чудом сви разумију, разумеју, разбирају...

Ипак, у мору разбибрига које нам донесоше паметни телефони, за мене је победник она старија госпођа која је прекршила полицијски час јер се занела учећи енглески језик код своје пријатељице. Гласам за њену победу иако лично мислим да би било корисније да је учила кинески језик, кад се ових дана са Русима нешто слабије чујемо и разумемо. 

Од свих врста антикорона послова, ја сам се одлучио да урадим неколико ребуса за различите нивое енигматских способности и знања. Трудио сам се да буду озбиљни и разумљиви свима. Рачунам да ће на блог залутати и неки од донедавних мојих ђака, па сам се клонио ружних речи и размишљања. 

Што се тиче понеких двосмислених речи у претходном тексту, нека га не читају, а знам и ону "Забрањено воће је најслађе", па претпостављам колико ће ова препорука бити испоштована - свакако мање од полицијског часа.

УЗ све то осећам потребу да свима који ово буду читали, препоручим да у целости поштују мере које су уведене због наше безбедности, како би једног дана, живи и здрави, могли да се смејемо и препричавамо све оне шаљиве текстове и видео записе које ових дана бесомучно размењујемо.

Текст и цртежи:

Стево Диклић
Реч уредника:
Уколико желите да проверите решења ових ребуса, то можете учинити на овом линку.