Lutrija

Lagumi

Sva mesta u sebi kriju određene tajne. Istine i misterije iz prošlosti koje se nalaze daleko od očiju javnosti, protokom vremena postaju legende. Svedoci smo medijskih insinuacija koje govore da su sve legende na neki način locirane u lagumima - skrivenim odajama i tunelima ispod naših gradova i varošica.
U Vojvodini lagum nije označavao samo tunel prokopan da bi se određena aktivnost lakše sakrila od znatiželjnika. Ovde ta reč ima malo širi kontekst. Pored duboko ukopanih dugačkih i mračnih hodnika, to može biti i bilo koje malo mesto iskopano u zemlji, taman toliko da se savijen čovek u njega može zavući.

Ovakvi lagumi su imali više funkcija. Mahom su paorima služili kao ostave za letinu, vinogradarima za burad vina, stočarima kao mesto u kome se skladištila osoka, silaža, a ponekad bi bio i sušara za meso... Iznenađujuće je da su i pored ovako praktičnih namena, oni bili veoma moćna strateška sredstva vojne odbrane Vojvodine.

U previranjima oko Vojne granice, neprijateljske jedinice bi često naišle u neko selo. Vojska koja se povlači, ostavljala bi svoje diverzante sakrivene po lagumima, čija su vrata (koja često nisu bila veća od visine kolica natovartenih slamom) zatrpavana slojem zemlje. Kada neprijatelji sa svojom armadom nastavi dalje, vojska bi izlazila iz svojih skrovišta i postajala moćna snaga koja deluje u neprijateljskoj pozadini. Time bi se protivnik lakše opkolio, a potom i porazio.

U dobima kada nije bilo velikih napada, lagumi su se koristili za skrivanje švercovane robe ali i za život najsiromašnijeg dela stanovništva - bezzemljaša.

Bezzemljaši

Oduvek je u ravnici život bio težak za čoveka koji je bezzemljaš. Njihova sudbina je bila jednostavna i prosta jer je bila zacrtana njihovim imovinskim stanjem.
Oni nisu mogli biti paori jer nisu imali dovoljno zemlje kako bi od nje mogli da žive.
Oni nisu bili stočari jer nisu mogli da oforme stado.
Oni nisu bili zanatlije jer nisu imali kapitala da nabave alat.
Ako su i imali par ari zemlje ili par grla stoke, to nikako nije bilo dovoljno da se prehrani porodica. Ove ljude je delio samo korak od totalne propasti koja se ogledala u rasprodaji i ono malo imetka koje su imali.
Bezzemljaši su se rađali, živeli i umirali u lagumima koji su im služili kao kuće koje su se nazivale lagumice. Sa niskim vratima i jednom vlažnom prostorijom bez prozora, u kojoj ima tek toliko mesta da par opruženih ljudi može tu da prespava. Lagumice se nikako nisu mogle nazvati pristojnim mestom za život.

Već sam napomenuo da im je životni put bio zacrtan. Oni bi preko leta radili kod paora najteže poslove vezane za obradu zemlje. Preko zime bi bili vodonoše ili pomoćnici za fizičke poslove kod nekog zanatlije ili majstora. Često su bili čobani ili zahvalni radnici u stočarstvu.
Njima je život bio "ubrzanog" tempa. Bezzemljaši su se rano ženili i udavali, previše rano postojali roditelji a ubrzo posle toga - dede i babe. Tako rastrgani sa svih strana, oni su i prerano umirali. Sa 40 godina su već nazirali sumrak svoga života.
Nisu svi bezzemljaši to postali svojim nesretnim rođenjem. Među njima je bilo dosta razvojačenih graničara, paora koji su se razboleli, lutalica ili pijanaca koji su život potrošili u kafani. Sudbina je svim tim ljudima, kao i generacijama koje su oni stvarali, zacrtala trnovit put sa koga će se budući naraštaji teškom mukom izvlačiti.

Kao i svi drugi ljudi, bezzemljaši su imali svoje snove. Samo kada bi im sudbina dozvolila da ih ostvare....
Ako bi se dokopali makar nešto malo stoke, mogli bi postati stočari.
Ako bi pokazali da imaju bilo kakav talenat, lako su mogli postati pomoćnici nekome majstoru.
A možda jednog dana postanu i majstori, a samim tim i gospodari sopstvenog života.

Novac i život

Ovi siroti ljudi su znali tajnu koja stvara poredak sveta koji ih okružuje. Ta tajna, nije bila ništa drugo nego novac. Pri tome oni nisu mislili na one sitne krajcare ili filere koje su dobijali od gazde za svoj rad. Znali su da je tajna bila u ogromnim količinama guldena ili korona koje su gospoda skrivala u svojim slamaricama.
Zlatne Franc Jozefe može imati samo neko ko je car - gospodar svega što ih okružuje!!! Samo gospodari ljudskih duša koji jednim potezom svoga pera zagrme topovima i pokrenu velike vojne (ratove) u kojima bi stradale mnoge njihove komšije, mogu imati Zlatnog Franca u svom džepu...
Za taj imatak bi se već moglo kupiti mnogo konja, kočija i taljiga.

Nije ni čudo što su bezzemljaši u sebi gajili jed. Nemoćni da sebi uzmu komad zemlje. Nemoćni da postanu gospodari sopstvene sudbine. Oni su bili prepušteni nemilosrdnoj stihiji života.

Lutrija

Većina bezzemljaša je bila isuviše siromašna da bi se kockala. Dobro su znali za par slučajeva gde su neki od dotadašnjih velikih gazda gubili sve na kocki i time, umesto da uvećaju svoj imetak, postali tropa. Drugim rečima bogataš je lako postajao bezzemljaš a bezzemljaš nikada nije postajao bogataš.
Međutim, pojavom lutrije, za ove proste duše se pojavila nova nada.
-Uz malo sreće, za samo par filera možete postati bogataš. Uzmite listić i već sutra možete da budete potpuno novi čovek!
Tako su im govorili prodavci lozova a bezzemljaši su im slepo verovali. U svoj džep bi posegnuli za ono malo jada, koje su sa previše svog znoja zaradili, menjajući ih za običan papirić na kojem je nešto bilo nažvrljano. To je bio njihov celokupan ulog u nadu za neku bolju budućnost. Da imaju više, i to bi nesebično dali.
Problem je bio u tome što su bezzemljaši mahom bili nepismeni. Nisu oni znali šta ti brojevi na lozovima znače, niti kako ta rabota zvana lutrija funkcioniše. Rečeno im je da treba da sačekaju nekoga ko je pismen i ko će protumačiti vest o iznenadnoj sreći.
Kupovinom lutrijskog listića bezzemljaši su čekali glasnika koji bi im saopštio radosnu vest. Eto! Baš su oni dobili čitavo bogatstvo. A zapravo, oni su se samo nadali tom glasniku, koji će jednog dana doći i do njih.
Govorilo se da je na taj način, neki tamo Stevan iz Kišmargite (drugi su govorili da je u pitanju Đoka iz Beočina) postao imućan i da se preselio u Peštu (mada su neki govorili da je otišao u Beč).
Ali, do sada, niko koga su poznavali nije "izvučen". Ta činjenica za njih nije bila pouka da ne treba da igraju igre na sreću. Umesto toga, to im je bila "dodatna" motivacija. Svako od ovih nesretnika je razmišljao:

"Uh, kada bi me izvukli, onda bi ceo ovaj šor pukao od muke!
E, da i to dočekam! Pa da svi to vidu. Ala' bi se komšije najedile.
Da ja postanem neko!?! Aha.... Pa pola sela bi umrlo od kapi.
Eh. Da to vidim i doživim."

Legenda

Titelski breg je zatrpao mnoge lagumice u kojima su nekada živeli bezzemljaši, sakrivajući njihovu sudbinu, koja je bila isatkana finim vezom čemera i jada.
U jednom takvom lagumu je živela i izvesna Marija, koja je delila svoju sudbinu sa ostalim bezzemljašima toga doba. Ona je verovala da se to može promeniti i da će joj se makar jednom sreća osmehnuti.
Sa vremena na vreme kupovala je lutriju. Posle toga bi čekala na glavnom šoru nekoga od učenih gazda koji bi se vraćao iz neke od obližnjih velikih varoši. Dobre gazde bi je redovno upitale kako je i da li joj treba još neki dodatni posao. Zatim bi pogledali u žurnal koji su taj dan pazarili i uz izvesnu dozu ozbiljnosti govorili kako im je žao i da ona nije imala sreće prilikom izvlačenja premije.
Kada je vreme bilo kišovito i titelske ulice se pretvore u blato, Marija nije želela da čeka gazde. Predveče bi trknula do obližnje čarde u kojoj se motao Đurica, lutalica, pijanac i prodavac lutrije. Ona bi provirila u prostoriju u kojoj je bilo teško uočiti nekoga kroz žuti dim nastao od lošeg duvana pomešanog sa alkoholnim isparenjima.  Neko vreme bi gledala da se uveri da li je on tu. Ako bi bio prisutan, protumačio bi joj jel' njen loz dobitni. Zatim bi od njega kupila drugi. Ako Đurice ne bi bilo među gostima, u čardi bi se već našao neko pismen da iz novina proveri njenu budućnost.

***

Franc Šmitmajer je bio mladi zanatlija iz dobrostoječe kuće. Roditelji su ga prvo dali na zanat, a zatim poslali da se školuje. U toku svog školovanja sreo je dosta ljudi i napravio dosta poznanstava. Od njih je čuo da se radi na projektu isušivanja ušća Tise u Dunav i da će na tom području svaki zanatlija dobro zaraditi. Video je to kao izuzetnu poslovnu priliku.
U njegovom životu su se u poslednje vreme desile mnoge promene. Oženio se a tada, od rođaka iz Rudolfsgnada stiže odlična vest i preporuka za uspešnu poslovnu saradnju sa izvesnim grofom koji je projektovao nasipe duž reke Tise. Grof će doći u Titel, pa će mu svaka pomoć dobro doći.
Mladi Šmitmajer je već video da mu se nakon organizacije kopanja kanala po dotadašnjem ritskom zemljištu, smeši pravo malo bogatstvo.
Ubrzo je pogodba sklopljena i radovi su počeli. Franc je sve češće u svom džepu nosio pravog zlatnog Franca.
Tog dana je padala kiša. Nije mu se mililo da izvodi radnike u rit. Tokom ovakvih vremenskih uslova kopanje i iznošenje zemlje je bilo gotovo nemoguće. Kada se vratio kući, njegova žena mu je saopštila jednu radosnu vest. Trudna je!
Ovakvu novost je vredelo proslaviti. Predveče je sa prijateljima otišao do čarde na čašicu prelepog karlovačkog rizlinga. Nije ni slutio da je u tom trenutku sudbina zavrtela tombolu u kojoj je jedna od glavnih premija gubljenje časti.
Marija je, gužvajući lutrijski tiket u svom džepu, svratila na čardu. Kroz vonjava isparenja je pogledom tražila Đuricu, ali njega nije bilo. Okretala je glavu levo - desno kako bi po gospodskoj odeći prepoznala kog učenog gosta kafane. Ugledala je mladog Šmitmajera i stidljivo prišla stolu za kojim su on i njegovo društvo lumpovali.
-Wir haben das nutte bekommen.
Kroz smeh su konstatovali Francovi pijani prijatelji. Marija je u tom trenutku pocrvenela. Ona nikada nije bila takva žena! Želela je da se okrene i ode, ali ju je Franc uhvatio za podlakticu.
-Entschuldigung. Meine Begleiter sind unhöflich. Hier gehts. Šta si htela gospodična?
Postiđena, tiho je progovorila:
-Nisam želela da Vas ometam, ali vidim da ste čovek koji je završio škole... Ne znam da li ste kupili i čitali današnji žurnal...
-Ja. Imam ga ovde, doneli su mi frondi iz Neusaca. Ali prvo, kako ti je namet?
-Zovem se Marija, gospodine.
Šmitmajer se oduševio.
-Isto kao maine frau! Izvoli?
Stiskala je lutrijski listić u svom džepu.
-Možete li mi potvrditi štogod? Da li ovaj papir ič vredi?
Brzim potezom je izvukla dragoceni papir iz džepa i tutnula ga u ruke čoveka ispred nje.
-Ah.... Lutrija. Sad ćemo videti.
Znao je da ispred njega stoji žena koja nije iz onog sveta koji trenutno priželjkuju njegovi prijatelji. Želeo je da joj se izvini ali - ipak je on gazda a ona običan sluga. To bi poljuljalo njegov autoritet, pa je samo sagnuo glavu i pogledao u novine. Skupio ih i sa tugom na licu prozborio:
-Na žalost... Nema ništa.
Zatim je skupio onaj izgužvani tiket i bacio ga na pod. Podigao je glavu prema njoj i ponudio je da sedne jer danas slavi radosne vesti. Marija je samo prozborila "Danke", okrenula se i otišla kući.
Ona tog, kao uostalom ni svakog budućeg dana, neće dobiti niti jednu vest koja bi je obradovala.

Kletva

Šmitmajer je sedeo sa društvom još neko vreme. Nisu mu prijala dobacivanja i doskočice koje su mu upućivali njegovi pijani kompanjoni kako je "srećnik za koga se lepe žene". Zar ne shvataju da on ima ženu koja će na svet da mu donese dete?
Pomalo pripit, nije mogao da sluša njihove bezobrazne reči. Jednostavno se isključio tražeći nešto što bi mu odvratilo pažnju od teme koja mu ne prija. Ugledao je onaj izgužvani lutrijski list koji je malo pre bacio na pod. Pomalo nespretno se sageo i podigao ga, pri tom rušeći i razbijajući čašu sa stola.
Ovaj nevažan događaj je samo za trenutak privukao pozornost prisutnih gostiju, koji su već sledećeg sekunda nastavili sa nekim svojim pričama. Franc je zatim nastavio da gužva ionako izgužvani loz, gledajući koje sve oblike od njega može da stvori. To mu je bila lepša zabava od priče njegovih pajtosa.
U tom trenutku je jedan od njegovih kolega dobacio kako mu ceo taj događaj izgleda kao neki opis iz bajke. U njima devojka uvek baca maramicu kako bi momak koji je pronađe kasnije svratio njenoj kući. Svi su se smejali na ovako duhovitu dosetku, dok je Franc, crven od alkohola pomešanog sa velikom dozom besa, pokušavao da se smiri.
A smirivao se tako što je cepkao parčence po parčence lutrijskog loza. Kada više nije bilo šta da cepa, jednostavno se podigao, uzeo svoj šešir i otišao kući, iza sebe ostavljajući gomilu sitnih papirića na stolu. Te izgužvane i iscepane papire, koji su pre samo par sati predstavljali nečiji celokupni životni san, je oduvala promaja istog trena kada je Šmitmajer otvorio vrata da izađe.

***

Sutradan u zoru, Marija je krenula na Tisu po vodu. Prvo za sebe, a potom za gazdinu porodicu. U toku dana će morati da donese i mnogo vode za gazdine krave.
Kada se spustila jednim od surduka, ugledala je Živana kako se tetura kući. Znala je da je to nezgodan čovek. Želela je da ga zaobiđe. Međutim, on je nju pozvao po imenu. Okrenula se prema njemu i on reče:
-Šta si ti Marija sinoć radila na čardi? Video sam te al' si brzo i nestala. Jesil' našla švalera, da te ne prodrma kolera?
-Ta samo sam proveravala jel' tu bio Đurica Lutrijaš.
-Ah, taj ne dolazi neko vreme. Razbol'o se. Il' se oženio. Ko će ga znati... A ti igraš lutriju? A? Imal' para?
-Nema...
-Samo se ti sigraj satim. Imaćeš novaca k'o grof Lajningen. Možda nam postaneš i "gospodža".
Marija se pravila da ne čuje podrugljiv ton kojim joj se Živan obratio. Uostalom, tako nešto je od njega i očekivala.
-Eno gazda Šmitmajer je vid'o. Zagužvao loz i bacio.
Živan se okrenuo, ne sluteći da će reči koje tada izgovori da utiču na mnogo toga. Da je znao njihovu težinu, bi li ih ikada prozborio?
On je đilkoš, u tom trenutku pijan k'o letva. Od njega ničija sudbina nikada nije zavisila, sem u ovom jednom trenutku, kog on nije ni bio svestan. Olako mu se otrže sa usana:
-Ma to onaj papir sa poda? Ala te je taj Franc zaj*b'o. Ta ti si dobitnik. Vidi se po njemu da je šmucigen i da će te prevariti.
-Nisam takav divan nikad čula o njemu. Ne bi on to uradio.
Živan se zateturo. Sad je delovao malo ozbiljnije:
-Marija. Ma on je taj papir dig'o sa poda. Vid'o sam ja. Pa pokupio je tvoje novce ispred tvog nosa! Pitaj kog hoćeš. Vid'li su ljudi. Ne bih te valjda ja lag'o? Ejjjj!
Ove reči su prelomile nešto u Mariji. Njena nada u bolje sutra je u trenu nestala, ali je još uvek opstajala vera u dobrotu Šmitmajera. Tu veru je održavala samo jedna njena misao: "Ko bi slušao pijanog Živana?"...

Pa ipak...

***

Tog dana se raspitivala kod još nekih ljudi koje je prethodno veče zapazila u kafani. Neki nisu obratili pažnju na događaje vezane za nju. Oni drugi, koji su je primetili sinoć na čardi, rekli su joj isto: Šmitmajer jeste podigao lutrijski listić sa poda na koji ga je prethodno bacio!
Znači Živan je bio u pravu!
To joj je bilo dovoljno da zaključi kako je svet nepošten. O nepravdi je već odavno sve znala.
Osećala se prevareno i nasamareno.
Svi "pismeni" kojima bi se obratila za neki savet bi je ismejali i oterali.
"Vid' prostakuše... Ona misli da joj je neko ukr'o novce!?! Njoj? Novce? Hahaha..."
Oni drugi, koji su joj poverovali, nisu mogli ništa da učine. To je nju dodatno lomilo.
Želja za onim što je izgubila ju je obuzimala, oduzimajući joj previše dragocenog vremena za ionako prekratak život.
Nije joj ostalo ništa drugo nego da počne da se moli bogu da joj vrati njeno.
Nije bilo odgovora...
Posle molitve je krenulo preklinjanje.
Nije bilo odgovora...
Posle preklinjanja je počela da kune.
Neki sujeverniji sugrađani, pokušavajući da objasne događaje koji slede, su govorili kako je ona tada počela da baca kletve.

Uspon i jad

Na Marijine pogrdne reči upućivane Šmitmajeru su ljudi reagovali svakojako. Većina je govorila da izmišlja i da je luda, ni ne sluteći da će uskoro promeniti to svoje mišljenje.
Postojao je deo stanovništva koji je svakodnevno slušao njenu bolnu priču. Provodeći svoje dane radeći od jutra do sutra, ovi ljudi su vrlo dobro znali šta je nesreća. Možda im je koža bila prljava od titelskog lesa, ali im je zato srce bilo čisto i osetljivo na tuđu muku. Stavljajući sebe na njeno mesto i na put ispaštanja, nepravde i bola, ovi pošteni ljudi su joj bezrezervno verovali.
U prilog im je išlo ono što se sa Šmitmajerom dešavalo. Uspešno sarađujući sa poštenim (i onima malo manje poštenim) trgovcima, zanatlijama, radnicima, špediterima, uglednim ličnostima, projektantima i drugim bitnim ljudima, njegov posao je cvetao a bogatstvo raslo.
Za veoma kratko vreme je postao jedan od najbogatijih Titeljana tog doba.
Ovo nije moglo da prođe neopaženo. Ljudi su se zapitali odakle mu sve to?
Odgovor im je pružala Marija. Odgovor, koji se svima koji su joj verovali činio najlogičniji. Lagano se po ćoškovima počelo šuškati da ona i nije toliko luda, već da je žrtva velike prevare.
Jednog dana je Marija došla ispred Šmitmajerove kuće da proveri da li je on baš toliki nečovek. Upitala ga je:
-Jeli, derane. Oćeš ti meni dati moje novce?
Franc je nije prepoznao. Jed i mržnja, ne samo da su izgrizli njenu dušu, već su pojeli i njeno telo. Ona se u kratkom periodu promenila i sada je izgledala kao starica.
Njemu nije bilo jasno kakve novce je on dužan. Pogledao je u nju, misleći da je jedna od njegovih sluškinja ili neka radnica koja traži zaostalu isplatu. Učinilo mu se da je žena, koja stoji ispred njega, previše stara za rad. Zato je pomislio da se radi o prosjaku. Zavukao je svoju ruku u džep iz kog je izvukao par filera. Tu sitninu je tutnuo Mariji u ruku.
Ona je to protumačila kao najgoru uvredu i ismejavanje.
Ona ispred sebe više nije videla čoveka, već svog najgoreg krvnika.
U sledećem trenutku su ti sitni fileri zazveckali pod nogama mladog Šmitmajera. Marija ih je namerno tamo bacila da vidi kako će se "pogani" Šmitmajer sageti po njih i samim tim, pokloniti pred njenom nesrećom. Međutim, on je zbunjen samo stajao u mestu. Nije mu bilo jasno zašto je ova žena bacila pare, niti zašto se za par trenutaka histerično okrenula i, skoro trčećim korakom, nestala uz povik:
-Schwein. Neka si doveka proklet i ti i tvoj okot!
Bio je pomalo iznenađen i ljut. Nije znao razlog, niti je video povoda, da se neko prema njemu tako ponaša.
Kasnije je čuo da po Titelu ide neka žena i da priča kako je on pokrao. Na to se samo nasmejao uz pomisao da je ta žena očigledno skrenula sa pameti.

Pad

Došla je i ta famozna 1892.-ga godina. Radovi na kopanju kanala i izradi dolme se privode kraju. Šmitmajeru je bilo jasno da je njegov uspon završen. Sa ovim informacijama se nevoljno pomirio. Morao je smisliti da li vredi sada ulagati u nešto drugo ili da lagodno nastavi život trošeći stečenom bogatstvu.
Nije ni slutio da ovo prekidanje glavnog dotoka kapitala neće bila najgora vest te godine.
Jednog vetrovitog prolećnog dana, njegova kći Gizela dobija temperaturu. Lokalni doktor dolazi da je pregleda. Slegnuo je ramenima:
-Sušica. Što ste je oznojanu puštali napolje na košavu? Ja ovde ne mogu pomoći. Možete pokušati da pomoću obloga spustite temperaturu. Ostalo je u Božijoj moći. Možda u Bečkereku ili Neusicu neki doktori imaju leka... Raspitajte se. Ne preporučujem Vam da nju vodite na taj put. Trebaće Vam dosta vremena da pronađete spas. Plašim se da ona to ne bi izdržala.
Pokušao je Šmitmajer da ode do varoši i da pronađe leka. Znao je da nema vremena pa je sa sobom poveo i kćer koja se gušila i buncala.
U trenutku kada je Šmitmajer saznao da postoji neki lekar koji tvrdi da može izlečiti sušicu, Gizela je iskašljavala krv. Dok je došao do tog lekara, Gizela je već bila mrtva.
Ono što je Franc tada osećao se ne može izraziti rečima. Umesto svog života video je ponor a budućih dana se sećao samo kroz maglu.

***

Vest o smrti deteta je brzo proletela Titelom.
Hraneći sebe bolesnom mržnjom, Marija se veselila tom događaju.
Njoj se činilo kao da je neko uzvišeno biće čulo njene vapaje.
Njoj je oduzeto!
Sada je oduzeto i od njenog krvnika!
Ljudi koji su njoj verovali, u ovoj smrti su videli čin pravednosti. Čak i oni koji su je do tada smatrali ludom, počeli su da se premišljaju. Ne bi se ovo desilo Šmitmajerovima da nisu nešto zgrešili, zar ne?
Vođeni slepim sujeverjem, ljudi nisu mogli naći ikakvo drugo logično objašnjenje za te događaje. Zlo se vraća sa zlom, a dobro sa dobrim.
U tim trenucima se rađala legenda. Prenoseći se od usta do usta ona je poprimila obrise njene današnje forme. Na svakom šoru, na svakom ćošku, u ovu priču bi neko nešto nadodao a neko oduzeo.
Ne znajući, sahranom kćeri Šmitmajerovi su sahranjivali i svoju čast i ugled.
U sećanje na Gizelu, Franc je podigao prelepu kapelu na Titelskom bregu.
Želeo je da ona zauvek gleda na tri reke, gradić koji pod tim bregom raste i na njive koje su lagano izranjale iz Tiskog mulja.

Epilog

Šmitmajer je stekao lepo bogatstvo od kojega su u Titelu živeli i on i njegovi potomci. Iako je bio štedljiv čovek, kapital mu se od tog trenutka samo smanjivao. U sebi je nosio deo gorčine i tame koju mu je sudbina nepravedno dodelila. Nije moga da se oslobodi priča koje su o njemu kružile, te među svojim sugrađanima više nije mogao pronalaziti iskrene prijatelje.
Marija se neko vreme posle smrti Gizele osećala srećnom. Taj događaj je bilo iznenadno svetlo koje je iz nje proteralo svu gorčinu i bes. Smatrala je da se nakon izvršenja pravde može vratiti normalnom životu. Međutim, naredni dani, meseci i godine joj nisu davali nikakve naznake da će biti bolje. Čak se dešavalo suprotno.
Završetkom izgradnje dolme i kanala, sve više ljudi koji su bili zaposleni na iznošenju zemlje ("kubikaši") je ostajalo bez ikakve zarade. Trošeći ono malo ušteđevine, lagano su tonuli u nesreću, postajući bezzemljaši kao što je i ona ceo svoj život bila.
Marija je u svojoj duši bila dobra i poštena osoba. Sada je oko sebe samo videla nečiju patnju. Čak je i onaj "prokleti Šmitmajer" propadao. Ona nikada nije želela da gleda kako se drugi zlopate, jer je to bio put kojim je ona prošla.
Počela je da preispituje sebe. Počela je da se kaje. Pomislila je da zbog nje nastaje sve što je loše i zlo u Titelu.
Možda sam ja kriva? Možda sam prizvala nekakvu onostranu silu koja nas gura sve u propast?
Mučeći sebe najmračnijim mislima, ni ona nije dugo poživela nakon ovih događaja.
A ljudi? Ljudi su sve to gledali sa strane. U svoje priče su dodavali mistične i nepoznate sile prirode i time su stvarali legendu koja će se vekovima nakon njih prepričavati.

Beleška autora

Ovo je priča zasnovana na titelskoj lokalnoj legendi "Prokletstvo Šmitmajerovih". Nastala je kao blogerski izazov sa temom "Lutrija".
Iako su određeni ljudi iz ove priče zaista postojali (što se da lako proveriti na internetu), većina opisa događaja je izmišljena za potrebe ovog teksta.
Tako, na primer, nisam mogao da uđem u trag da li je Šmitmajer zaista i bio povezan sa grofom Arminom Lajningenom (koji je preminuo 1900g. i sahranjen u Titelu) pa je zbog istorijskog poklapanja i njihovog društvenog statusa pretpostavljeno da su oni sarađivali.
Takođe, nisam došao do informacija čime se Šmitmajer bavio.
Ne postoji dokaz da je Marija iz ove priče zaista i postojala. Interesantna činjenica je da se Francova žena zvala Marija.
Specijelno se zahvaljujem ukočenom i ogorčenom dandelion76 na nesebičnoj pomoći i izdvojenom vremenu kako bi ovaj tekst dobio svoj završni oblik.