Kao novembar

Nisam te prepoznao kada si naišla.

Raširenih očiju i osmeha si mi dolazila u susret. Imala si nadu da ću da ti se javim.

A ja te nisam prepoznao...

Verovatno si se pomalo i namrštila, onako zbunjena kada sam kraj tebe protutnjao. Ne znam da li si shvatila.

Da te nisam prepoznao.

U prolazu si samo rekla jedno kratko "Ćao".

I to je bilo dovoljno.

Izvini, nisam te prepoznao....

Ma, nema problema... Promenila sam se.

Na lepše...

- Hvala. Nego, dugo se nismo videli... 

Da... Godinama. Od jednog leta. Od jednog čamca. Od slamnatog šešira. Od ruku umazanih kremom za sunčanje. Od onog zlatnog uvojka koji mi golica nos.

Čitava večnost. Neki drugi život. Neki drugi ljudi. Neki drugi grad -  toliko isti kao ovaj po kojem koračam, da boli koliko je različit.

I ja ćutim na desetak santimetara ispred tebe. Potopljen u ponoru vremena između nas. Ti pokušavaš da napraviš most i da me vratiš u stvarnost.

-Kako si ti?

Kao novembar...

Prozborih tiho, ruiniran salvom davnašnjih osećaja od kojih sam se odvikao. Razoren i poražen...

Jer te nisam prepoznao.