У НБ "СТОЈАН ТРУМИЋ" ТИТЕЛ ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА ДЕЈАНА РИСТИЋА "МИТОВИ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ"

Текст и фото: Стево Диклић  - преузето са интернет магазина "Равница"

НБ "Стојан Трумић" Тител, организовала је представљање књиге "Митови српске историје", историчара Дејана Ристића. Присутне је кроз процес представљања књиге водио Љубомир Раданов, уредник рубрике културе у листу "Курир". Књигу је издала издавачка кућа "Вукотић медиа", а за непуна три месеца колико је протекло од изласка књиге, продата је у, за наше прилике,  невероватних  6000 примерака.

Аутор књиге, историчар Дејан Ристић, говорећи о потребама народа да ствара митове, истакао је да наш народ није у томе усамљен. Митове имају сви народи света, а карактеристично је то да људи радије верују митовима него историјским фактима. 

Он је у књизи издвојио двадесет најчешћих митова укорењених у бићу српског народа. Митови описани у књизи обухватају период од немањићке Србије до најновијег доба. 

Горан Поповић, директор НБ "Стојан Трумић", др Дејан Ристић,историчар- аутор књиге и Љубомир Раданов, уредник листа "Курир"

Из књиге можемо сазнати истине и заблуде о Косовском боју, о златним кашикама и виљушкама којима се наводно 1189. године служио српски жупан Стефан Немања приликом сусрета са римским царем и немачким краљем, Фридрихом I Барбаросом, о Долини јоргована, о Скадру на Бојани, о судбини војводе Петра Бојовића по доласку комунистичке власти, о епитету "Велики" који су носили тројица српских владара, зашто нема петокраке на Титовом гробу... 

Књига, између осталог, открива да бој на Косову нису водили турски султан Мурат и српски цар Лазар него емир Мурат и кнез Лазар, да Вук Бранковић није био издајник, да је Милош Обилић, Кобилић, Кобиљевић, или под којим се све именом помиње, упитна личност...

Епске песме какве познамо, настале су много после Косовског боја, па су често помешане чињенице и песничка имагинација. Тако је скоро потпуно заборављен Други косовски бој који се десио 1448. године када је мађарско-српски јунак, Јанош Хуњади - Сибињанин Јанко, повео мађарску војску ојачану влашким одредима у бој против Турака. Ђурађ Бранковић, други син Вука Бранковића оценио је да су Турци прејаки и одбио да се прикључи Хуњадију, па би заправо њега требало сматрати издајником, а не Вука Бранковића. Наравно, Турци су заиста били прејака сила и хришћанска војска је доживела тежак пораз, не само због издаје од стране Ђурђа Бранковића, већ и због тога што снаге Скендербега које су требале помоћи хришћанској војсци нису успеле да на време стигну у помоћ, јер су их Турци предухитрили.

Др Дејан Ристић и Љубомир Раданов

Један од најемотивнијих  српских митова је прича о Долини јоргована. Мит говори о томе како је српски краљ Урош I Немањић, желећи да обрадује своју будућу супругу, француску принцезу Јелену Анжујску, наредио да се пре њеног доласка, дуж долине Ибра засаде јорговани који би је подсећали на родну Провансу. Истина је потпуно другачија: Краљица Јелена Анжујска уопште није била Францускиња, а није припадала ни војводству Анжу. 

Јеленин отац био је војвода Срема, Јован Анђео, син византијског цара Исака II Анђела, а мајка јој је била угарска принцеза Маргарета - ћерка угарског краља Беле III. Једино је Јеленина баба била Францускиња, али не из породице Анжу. Дакле, Јелена је била Сремица и није требала да прође никаквом Долином јоргована да би стигла до свога будућег супруга.

Веровали или не, мит о Долини јоргована настао је тек 1991. године када је познати српски писац Тиодор Росић, ту причу у потпуности измислио и обајковио, тако да може да иде раме уз раме са светски познатом причом о Ромеу и Јулији, љубавницима из Вероне, насталом у машти великог Вилијама Шекспира. Прича је још уверљивија јер је написана архаичним српским језиком, што даје утисак да је писана  у Урошево време. Без обзира на историјске чињенице, у Краљеву су муњевито реаговали, па је тако настала предивна манифестација "Долина јоргована".

Чувени прича о зидању Скадра на Бојани и узиђивање младе Гојковице у зидине, је такође мит који нема основе у хришћанској традицији и то се није догодило.

Прича да су комунистичке власти тукле чувеног војводу Петра Бојовића и да је он умро од последица те тортуре, је такође неистинита. Истина је да је да су га у новембру 1944. позвали на разговор и задржали га три дана, испитујући га за његово писмо подршке које је 1941. године  упутио генералу Драгољубу Дражи Михајловићу, команданту Југословенске војске у отаџбини, а друго питање односило се на његовог сина Добрицу и његово ангажовање у тој војсци. Након три дана вратио се кући без икаквих видљивих трагова насиља. Истина се заснива на аутентичном сведочењу Косте Ракића, који је био послужитељ у кући Бојовића. Истина, неколико дана касније дошли су један партизански официр и један војник, који су се према војводи понашали веома дрско, али је Добрица ударио официра који се стропоштао низ басамаке и побегао заједно са војником. При томе су узели војводину сабљи и калпак који једино недостају уз униформу коју је Коста Ракић добио са свим војводиним одликовањима и касније (2016.)  поклонио држави Србији. Такође је истина да је саслушање и каснији упад војника и официра комунистичке војске, јако погодио војводу, који је реаговао емотивно одбијајући да једе, па је убрзо умро, 19. јануара 1945. године од обостране упале плућа. Истина је такође да су власти породици сугерисале да се сахрана обави скромно у кругу породице. Војних почасти није било, а истини за вољу, није имао ко ни да му ода почаст, јер у то време партизански покрет је био само покрет, а не војка, а војска којој је војвода Бојовић припадао више није постојала.

Поглед на део присутних

Недавно је у медијима поводом отварања аутопута "Милош Велики" покренута расправа да ли је Милош Обреновић заиста носио тај епитет и да ли га је дао сам себи. Доктор Ристић у књизи објашњава да су три српска владара имали тај епитет. То су краљ Стефан I Урош Велики, којему је тај епитет дао његов народ, те кнез Милош Велики и Краљ Петар I Велики - Ослободилац којима је епитет доделила државна Скупштина, после њихове смрти.

Ово су само неке дилеме о митовима и историјским истинама. Свако може да одлучи коме ће веровати. 

"Историчари пишу за оне који желе да знају,а публицисти за оне који желе да верују!", речи су професора Радивоја Радића, шефа катедре за византологију, Одељења за историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду.

Текст и фото: Стево Диклић