Zimska

Napolju je vejalo. Kroz prozor sam gledao kako se grane drveća savijaju pod opterećenjem koje ih je iznenada snašlo. Do preključe je bilo prilično toplo, a danas se činilo kao da mi je potrebna oprema za ekspediciju na južni pol samo da bih otišao do prodavnice. I zaista, ta oprema je bila potrebna. Pola metra snega za pola dana je priličan izazov kada se ne ide utabanim stazama.

U tek probuđenom Titelu još niko nije utabao svoj put. Tek na ponekom mestu naletiš na nečiji trag koji, niti je igde počinjao, niti se igde završavao - dubok u početku, zavejan na kraju.

Nedugo posle toga i moj je trag nestao pod belim pokrivačem zaborava.

Pre podne su se, pod teretom snega, žice na banderi dodirnule. Nije to bio novogodišnji vatromet, već uobičajena situacija u ovom podneblju u ovim vremenskim prilikama. Ovaj događaj je označio jednu neumitnu stvarnost: nema struje baš u mom delu grada! A sivo nebo išarano snežnim pahuljama nije probudilo nadu da će se to promeniti u narednih nekoliko sati. Terenska ekipa iz Zrenjanina će morati toplinu svog nedeljnog ručka sa porodicom da zameni zimskom čarolijom sankanja po magistralnom putu začinjenu sa penjanjem na mokre bandere.

Kada je već takva situacija, mogao bih ovaj dan iskoristiti kao da sam na planini. Izlazim da udahnem malo tog oštrog vazduha koji miriše na predstojeću zimu. A gde bih to drugde mogao da uradim nego  na dolmi pored reke.

Već kod parkinga iza opštinske zgrade je ova ideja pokazala svu svoju uzaludnost. Videlo se da je dolma bila prekrivena debelim snegom, pa bi šetnja do prve klupe bila problematična. Do mosta bi bio mokar.

U mestu sam se okrenuo sa namerom da se vratim kući. Primetio sam dve prilike kako se kreću ka meni naspram Katoličke crkve. Par koraka napred i shvatam da je to majka sa detetom obučenim kao kosmonaut iz misije Apolo. Još par koraka i shvatam da to dete pokušava da vuče sanke. Još par koraka i mi se mimoilazimo tačno naspram ulaza u Opštinu. Ne znam šta mi bi, ali sam u tom trenutku prozborio:

"Ne možete da se sankate!"

Pomislio sam da je možda to zvučao previše grubo kada me je prostrelio besan pogled majke čije lice je do tada bilo skriveno ispod kapuljače i šala obmotanog oko nosa i usana. Brzim pokretom ruke je skinula onaj šal i ugledao sam nepoznato lice. Pomalo nadmeno i preteći je upitala:

"A zašto?"

Tada sam shvatio. Nalazim se ispred zgrade Opštine i zaustavljam nepoznatu ženu. Ona je pomislila da sam neki činovnik i da postoji neka "vanredna okolnost" koja bi im zabranila prilazak dolmi. Sa pomalo zbunjenim osmehom sam joj odgovorio:

"Ceo život živim sto metara odavde. Danas nećete moći da se sankate."

Sada je njen pogled postao ljubopitljiv, pa sam nastavio:

"Sneg je dubok. Sanke ne mogu da klize preko njega. Sačekajte koji dan da se malo utaba i okopni. Mislim da će biti dobro sankalište na Buhartu, mnogo bolje neg' ovde. Ali to ne možemo znati dok ovaj sneg ne prestane da pada."

Sada već zainteresovanog pogleda je rekla:

"Dobro, a šta sad da radimo?"

"Pa idite negde gde je toplo. Ovako ste samo mokri za džabe."

(Pomalo prekorno):

"Jeste, sedećemo kući i gledaćemo u zid. Jel' to treba da radimo? Možda po ovoj tami treba da čitam knjige uz sveću?"

Sada sam već imao osmeh na licu. Šta ja da joj govorim šta da radi. Neka kuva čaj... Čekaj malo... Po tami?

"Izvini, moram da te pitam nešto. Ti si ovde u komšiluku?!? Da nisi kod nekoga u gostima jer te ne poznajem?"

"Veliki je Titel. Verovatno se nismo sretali."

Ovo mi je izmamilo još jedan osmeh. Njen pogled je postajao sve topliji čineći kontrast zimskoj belini koja nas okružuje.

"Pa samo ovaj deo Titela nema struje. A mislim da bi smo se svakako sreli da živiš ovde."

Ovlaš sam bacio pogled na ono dete. Bio je to klinac od jedno 6 - 7 godina. Budući da je stajao tokom našeg razgovora, sneg mu je prilično pokrio kapuljaču i jaknu. Izgledao je kao minijaturni sneško belić. Vratio sam pogled na nju i nisam mogao da sakrijem iznenađenje kada mi se obratila:

"Au kakvi ste vi muškarci ovde! Kada već oćeš da pričaš, bilo bi lepo da me pozoveš negde na kafu! Imate li vi ovde neki kafić? Nešto gde možemo na miru sesti i popričati?"

Naravno da imamo. Naravno da smo otišli da se ugrejemo. Popili smo kafu. Klinac je pio neki sok za koji kažu da je prirodni.

Ona je došla kod rođaka u goste. Malo da se odmori. Od muža. Od posla. Od svađe. Od stresa. Od problema. Više ne zna ni da li je razvedena, ni da li je u braku. Biće tu neko vreme. Za klinca će već naći opravdanje za izostanke iz škole. Mora da se smiri. Mora da razmisli. O životu. O prošlosti. O sadašnjosti. O budućnosti. Ne treba da pokušavam da postavljam pitanja, ona ni na jedno neće znati odgovor.

Reč po reč i struja je došla. Sada mogu da se vratim svojim obavezama. Sada može da pusti klinca da gleda crtaće a ona će da švrlja po internetu. Došao je trenutak rastanka. Razmenuli smo brojeve telefona. Možda ćemo se nekada još i čuti.

Tog dana se činilo da se noć spustila previše rano. Dnevno sivilo se povuklo i nestalo. Ostala je noć bela od snega. Ništa nisam planirao pa me je iznenadilo zvono SMS poruke.

"Kakvi ste vi muškarci ovde! Jel' uvek devojke moraju da zovu vas na piće? Meni su govorili da je to muški zadatak 😉"

I tako je krenulo. Zimsku hladnoću smo zamenili toplotom naših dahova. Umesto reči, na zidu smo crtali isprepletane igre bez granica naših zagrljenih senki. Tražeći toplotu našli smo utehu. To maleno skrovište od svih problema.

Ljubav ima moć da omami čoveka, pa u tom stanju on zaboravi da postoji onaj jedan poslednji uzdah koji označava kraj. A problemi ostaju. Rešenja nema jer ih niko ni ne traži.

Nakon nedelju dana svuda oko mene je bljuzgavica. Sa krovova lije kao iz kabla a nije kiša. Sumorno je kao da jeste.

Krećem istim putem učmale svakodnevice. Opet je ista staza ispred mene, ovoga puta kroz blato umesto kroz sneg. Maleni tračak zadovoljstva mi je donosila činjenica da ova svakodnevica nije bitna kada znam da ću večeras još jednom poderati tu tamu na komadiće. Imam i s' kim.
Na Paradnom Trgu srećem jednu priliku. Bila je to njena rođaka. Stadoh da je pozdravim i prozborim koju. Ne znam koji me je đavo terao da upitam za nju. Njena rođaka, ne znajući našu tajnu odgovori:
"Ah, kakva je ona vrag! Jutros joj je došao muž, a ona je još spavala! Nešto su se kikotali tamo, a zatim se spakovala i otišla sa njim. Drago mi je da su uspeli da se pomire. Šteta bi bilo da dete ispašta. A i šta bi ona? Ovde budućnosti nema. Neka im je sa srećom. Kod nas su uvek dobrodošli."
Morao sam da stavim osmeh na lice. Morao sam nešto i da kažem:
"Baš mi je drago. Nadam se da će među njima biti sve OK."
Ona je već krenula nekuda svojim putem, pa je ovlaš rekla, ne očekujući odgovor:
"A šta je sa tobom Igore? Ona mi reče da imaš neke planove? Svrati da se ispričamo!"
Odmahnula je i nestala negde u ulici Mihajla Krestića.
A meni se u plućima, tačno negde iznad srca skupila bol. Voleo bih da je to samo šlajim koji bi bio posledica prehlade ili prekomerne upotrebe cigareta. Ali nije...

Gledam kroz prozor kako pada mrak. Još uvek sneg nije uspeo da se otopi, a bare i blato pored puteva su lagano počinjale da se lede. Moj dah zamagljuje prozor. Trag toplog daha će do jutra biti samo zaleđen otisak sinoćnjih misli. Ta noć neće biti ugrejana. Tama neće biti poderana. Zima neće biti pobeđena.

Razmišljanje mi prekida zvono SMS-a. Dižem telefon i čitam:

"Oprosti... Zaboravi..."

Prsti su mi brži od svesti. Kucaju ono što osećam.

"To je život. Nekada topao, nekada hladan. Nemam šta oprostiti, ali ne mogu u toku letnje žege zaboraviti da je nekada bilo hladno, niti u toku zimskog smrzavanja da mi je nekada sa nekim bilo toplo."
Trenutak posle toga gledam u ono što sam otkucao. Svest se probudila i postavila mi teško pitanje:
"Nećeš valjda ovo poslati?"
Neću. Brišem poruku i pišem:
"Ma ništa... Srećna vam nova godina i predstojeći praznici! Želim da ti sledeća godina bude mnogo bolja od ove ⛄"