Porazi i pobede

Čovek je veoma sebično biće željno društvenog priznavanja njegovog JA.

Za sve poraze će okriviti sve živo i neživo, znane i neznane prirodne i natprirodne sile. Za sve pobede će biti zaslužan isključivo on. A ni u pobedi ne može da ostane dostojanstven. Gledaće ko mu više kliče, ko mu više i jače stisne ruku, potapše po ramenu. Pobogu, ma koliko mala pobeda bila, ON ju je osvojio! On će i da je zadrži.

Pobede su zajedljive prirode. Pobednik nikada neće glasno i javno izreći ono šta misli o publici koja ga okruži. Pustiće da se okupljena raja sama zakrvi oko toga ko će više, ko će bolje... Pustiće da se ljudi takmiče kako bi njega dobili za trofej, iako on zna da ga niko od njih ne može stvarno imati.

Poraz je, sa druge strane, veoma glasan i javan. Poraženi će izreći mnoge epitete, kako svome protivniku, tako i svima oko njega. U svojoj okolini traži izgovore i neprijatelje, krivce i izdajnike, one koji su mu napravili probleme i one koji su ga u te probleme gurnuli.

A istina je da se iza svake pobede i svakog poraza krije nečiji izbor. Izbor koji utiče. Izbor koji ne utiče. Sopstveni izbor. Tuđi izbor.

A život kao život, ima neki svoj tok kojim kroči put, praveći od okolnog zemljišta treset kroz koji (i u koji) upadaju i pobede i porazi.

Ono što se u trenutku čini kao večnost, u večnosti nije ni trenutak. Sve te emocije nestaju ispod površine. Za tu, na oko hladnu, večnost nisu bitne pobede, nisu bitni porazi. Njoj je jedino važna Vaša vrednost koju ste joj pružili, ako ste te vredmosti ikada imali.