A Quiet Place (2018g.)
(Mesto tišine)
Čim sam čuo za ovaj horor film u meni se stvorila prilično velika averzija. Priloženi opisi njegove radnje nisu mogli u meni da probude ništa više od jednostavnog zaključka: "Ovo mora da je mnogo dosadno!"
Za razliku od mog predubeđenja, gomila nepoznatih ljudi, medija, prijatelja i ostalih je ponavljala mantru da je ovo film koji vredi pogledati.
Moja radoznalost je ipak pobedila predrasudu. A da li me je ta radoznalost ubila ili promenila mišljenje? To ćete pročitati u nastavku.
Neki beznačajni tehnički detalji
Film "Mesto tišine" (A Quiet Place) je snimljen 2018. godine i traje 1 sat i 30 minuta. Režirao ga je John Krasinski (glumio i režirao seriju The Office u periodu 2010 - 2013g.). Sem što je režirao ovaj film, John Krasinski je pisao scenario, a glumi i glavnu ulogu - oca porodice.
Scenario, sem gorepomenutog John Krasinskog, potpisuju Bryan Woods (Nightlight 2015g.) i Scott Beck (Nightlight 2015g.).
Glavne uloge su poverene ekipi koju čine: Emily Blunt (poznata po ulozi u filmu Edge of Tomorrow gde je igrala sa popularnim Tom Cruise-om) koja igra majku, Millicent Simmonds koja igra ćerku i Noah Jupe koji igra sina.
Po žanru je ovaj film prvenstveno drama, a tek potom mu se mogu pripisati odlike horora ili naučne fantastike.
Radnja filma i konačni utisak
Radnja ovog filma je prilično jednostavna i predvidljiva: Svet je "strefila" neka nedaća oličena u čudovištima koja se hrane svime što stvori bilo kakav zvuk. U uslovima koji zahtevaju apsolutnu tišinu jedna porodica pokušava da preživi...
Sama koncepcija filma, koja mora da dočara takvu atmosferu, je da u njemu ima što manje muzike i zvukova. U njemu nema ni mnogo dijaloga. Makar ne izgovorenih reči.
Poenta cele priče je skrivanje i izbegavanje pravljenja buke, šumova i sl.
Već u startu deluje dosadno, zar ne? To je bilo svo moje očekivanje i ono me je ovaj put izneverilo. Makar u drugoj polovini filma, prva je bila očekivano dosadna u vidu pola sata žestokog smaranja.
Ideja da se napravi film koji neće pobuditi naša osećanja putem čula sluha se u današnjem vremenu (u)činila prevaziđenom (doba nemog filma su davno iza nas). John Krasinski je ovu tvrdnju uspešno demantovao upravo sa ovim filmom. On je u prvoj polovini uspešno umrtvio čulo sluha onoga ko gleda (u osnovnom značenju ove reči 😶) ovaj film. Zbog toga druga polovina filma ima jaču težinu: u njoj su prisutni svi zvukovi koji se mogu pronaći i u bilo kom drugom horor filmu, ali gledaoc ih ne želi - gledaoc se zaista plaši bilo kojeg zvuka.
Veliku zaslugu za ovo ima mlada glumica Millicent Simmonds koja je ostala gluva nakon primene prevelike doze lekova. Njena sposobnost komunikacije jezikom znakova daje veliku težinu ovome filmu koji se zbog toga i bazira na komunikaciji bez izgovaranja reči.
Millicent Simmonds - snimak ekrana |
Na ovaj način je autor uspeo da gledaocu pruži onaj pravi osećaj straha i zabrinutosti. Emotivna i adrenalinska reakcija kod publike je neizostavna, pa tako i ovaj film dobija smisao.
Dakle, pola filma je zaista bilo jedno mrtvilo u kome sam se pitao da li da prekinem gledanje, jer nisam našao niti jedan smisao u ovom ostvarenju. U drugoj polovini se to "mrtvilo" prilično isplatilo i potpuno promenilo moje mišljenje. Budući da je film uspeo da u meni (a očigledno je i u drugima) izazove određene emocije, smatram ga vrednim gledanja.
Međutim, vrednost ovog filma upravo leži u neizvesnosti koju njegova priča nosi. Ukoliko pokušate da pogledate ovo ostvarenje i drugi put videćete da to više nije to što ste osetili tokom prvog gledanja filma. Dakle, ovaj film je "na prvu (koja je i poslednja) loptu".
Da li je ova moja poslednja tvrdnja tačna moći ću da proverim uskoro. Najavljeno je snimanje nastavka ovog filma. Koliko će on biti uspešan - videćemo.
Коментари
Постави коментар