U skladu sa vremenom
Još juče je mislila da će konačno za nju da dođe leto. Ljubav joj je nežno milovala lice i pružala toplinu oko grudi i srca. Tek poneki prolećni povetarac bi je trgnuo iz maštanja sa paničnim razmišljanjem "Da li je to ono što traži?"
Maštala je da, kao na tropskoj plaži, leži i smeje se. Da će ljubav da je greje. Da će joj biti toplo. Već je videla sebe kako naga leži na dušeku na naduvavanje, dok je plima osećanja nosi, a talasi nežnosti uljuljkuju u san bezbrižnosti. More života joj je šaptalo: "Sad si u sigurnim rukama."
Eh... Tako su divni jučerašnji snovi o letu.
A danas?
Sa podočnjacima ustaje i stavlja džezvu na šporet. Odlazi do kupatila da se umije ne bacajući pogled na praznu, još uvek izgužvanu, postelju. Gleda se u ogledalo plašeći se šta ono ima da joj kaže.
Ona ne oseća toplotu, ne oseća leto. Blagi drhtaj u bokovima joj govori da je hladno. Pušta toplu vodu da klizi preko njenog tela. Topla voda ume bolje da zagrli njene obline nego ijedan muškarac. Uzima peškir i briše se.
U kuhinji zakuvava kafu i sipa je u šoljicu koju je nasledila od svoje bake. Usput pronalazi izgužvanu kutiju sa jednom cigaretom u njoj, koju je neko još juče tu zaboravio. Tako opremljena, otvara vrata od terase i izlazi na svež vazduh.
Seda na stolicu, pali cigaretu, srkne kafu i gleda prema ulici. Kiša lije. Nema traga letu. Nema traga ljubavi. Ne oseća toplotu. A juče se sve činilo lepo.
Gleda u tamne oblake koji se ne razilaze. Gleda u bujice vode koje se slivaju niz pustu ulicu. Nije joj jasno odakle ta kiša dolazi. Da li to kaplje iz oblaka ili iz njenih očiju?
Коментари
Постави коментар