Paradoks savremene komunikacije
Pre par vekova su ljudi čekali. Većina njihovog života je provedena u razmišljanju i zamišljanju bliskih ljudi koji su tada bili daleko, poznatih ljudi koje su (možda) jednom sreli, nepoznatih ljudi za koje su čuli, dalekih zemalja i njihovih kultura... Svi ti ljudi su bili daleki i nedostupni.
Usamljen čovek je želeo samo jedno - sredstvo da stupi u kontakt sa nekim koga daljina razdvaja. Daljine su bile nepremostiva prepreka i čovek je protiv toga imao samo malo mogućnosti. Mogao je da pogleda neku knjigu, pročita pismo, priča sa nekim ko odlazi ili je tek došao. Sve što je ikada imao je bila njegova mašta i njegovo razmišljanje. Imao je i svoju reč kojom je mogao da opiše svoje osećanje i želju. Tu reč je po svaku cenu morao proslediti drugom čoveku. U trenutku kada je poslao poruku kroz taj daleki prostor, taj čovek je svoju reč slao i kroz vreme, ostavljajući trag o sebi i svom okruženju u istoriji.
Samo je mašta usamljenog čoveka mogla da stvori jake emotivne veze koje su bile osnov za društveni i civilizacijski razvoj. Da bi taj razvoj bio održiv, usavršena su sredstva komunikacije i ona su tu - pred nama.
Okružen savremenim sistemima komunikacije današnji čovek je izgubio potrebu da mašta o drugom biću. Savremen čovek nikada nije usamljen. Poruke se šalju i primaju u "realnom vremenu", što znači da su one bez primetnog prostornog i vremenskog odlaganja (razlike ili kako god to definišemo). Savremena razmena poruka dovodi čoveka do mnogo bržeg upoznavanja drugog čoveka, drugih kultura, obrazovanja i sl.
Sada je čovek "zarobljen" u realnosti, bez potrebe da mašta o drugim (nekada nedostižnim) stvarima. Nedostatak mašte dovodi do nedostatka želje za tim stvarima ili ljudima. Nedostatak želje dovodi do nedostatka potrebe za slanjem poruka. Primetne su grupacije ljudi kojima je preokupacija "ugasiti facebook, twitter, Google+ i sl" kojima je muka od komunikacije sa drugim ljudima. Ovo stvara izolovanost i ta izolovanost od drugih ljudi stvara maštu, ali ovog puta to nije mašta o posebnostima drugih ljudi, već o nipodaštavanju tih ljudi. Ne bih ulazio u dalje implikacije, jer bih onda otišao van okvira nečega drugog što sam naumio reći.
Gubitak želje za ostavljanjem sopstvenih poruka na vremensku i prostornu distancu dovodi do toga da pojedinac više ne ostavlja sopstveni trag u istoriji. Čovek se svesno utapa u gomilu drugih ljudi i drugi ljudi (sa drugog kontinenta ili iz budućnosti) o njemu (kao pojedincu) ne mogu niti će imati na osnovu čega neko mišljenje.
Budući da se odriče sopstvene reči, takav čovek svesno odlučuje da bude nebitan. A ljudi pre njega su se prilično potrudili da mu ostave sve alate za razvoj ljudskog društva i civilizacije.
Dakle, što je čovek više okružen sa drugim ljudima, to je usamljeniji i sa većom željom da prekine komunikaciju sa svima.
Samo je mašta usamljenog čoveka mogla da stvori jake emotivne veze koje su bile osnov za društveni i civilizacijski razvoj. Da bi taj razvoj bio održiv, usavršena su sredstva komunikacije i ona su tu - pred nama.
Okružen savremenim sistemima komunikacije današnji čovek je izgubio potrebu da mašta o drugom biću. Savremen čovek nikada nije usamljen. Poruke se šalju i primaju u "realnom vremenu", što znači da su one bez primetnog prostornog i vremenskog odlaganja (razlike ili kako god to definišemo). Savremena razmena poruka dovodi čoveka do mnogo bržeg upoznavanja drugog čoveka, drugih kultura, obrazovanja i sl.
Sada je čovek "zarobljen" u realnosti, bez potrebe da mašta o drugim (nekada nedostižnim) stvarima. Nedostatak mašte dovodi do nedostatka želje za tim stvarima ili ljudima. Nedostatak želje dovodi do nedostatka potrebe za slanjem poruka. Primetne su grupacije ljudi kojima je preokupacija "ugasiti facebook, twitter, Google+ i sl" kojima je muka od komunikacije sa drugim ljudima. Ovo stvara izolovanost i ta izolovanost od drugih ljudi stvara maštu, ali ovog puta to nije mašta o posebnostima drugih ljudi, već o nipodaštavanju tih ljudi. Ne bih ulazio u dalje implikacije, jer bih onda otišao van okvira nečega drugog što sam naumio reći.
Gubitak želje za ostavljanjem sopstvenih poruka na vremensku i prostornu distancu dovodi do toga da pojedinac više ne ostavlja sopstveni trag u istoriji. Čovek se svesno utapa u gomilu drugih ljudi i drugi ljudi (sa drugog kontinenta ili iz budućnosti) o njemu (kao pojedincu) ne mogu niti će imati na osnovu čega neko mišljenje.
Budući da se odriče sopstvene reči, takav čovek svesno odlučuje da bude nebitan. A ljudi pre njega su se prilično potrudili da mu ostave sve alate za razvoj ljudskog društva i civilizacije.
Dakle, što je čovek više okružen sa drugim ljudima, to je usamljeniji i sa većom željom da prekine komunikaciju sa svima.
Генијално!
ОдговориИзбришиOvo je samo moje zapažanje. Hvala na Vašem mišljenju i komentaru.
Избриши