Štap
Mirno sam sedeo u čekaonici. Znao sam da smo opet za džaba došli. Babu će da pregledaju jedno sat-dva i zatim ćemo je samo strpati u sanitet i nazad kući. Znao sam da ovde nemaju obzira prema pacijentima koji se nalaze u bolovima jer im po svim nalazima zapravo nije ništa.
Što bih čekao ovde. Idem ispred da zapalim jednu. Možda potom i drugu. Ma... Svratiću do kantine da uzmem sok ili vodu. Ipak palim cigaretu i sedam na klupu ispred ulaza.
U tom trenutku se ispred mene zaustavlja jedno sanitetsko vozilo, otvaraju se bočna vrata odeljka za pacijente i iz njega istrčava jedna usplahirena žena. Brzo je protrčala pokraj mene i nestala negde u kliničkoj zgradi. Naslutio sam da odlazi upravo na ona vrata gde sam ja malopre ostavio svoju baku.
Kroz otvorena vrata ambulantnih kola vidim da unutra ima još nekoga. Sa druge strane vozač izlazi napolje, dolazi do zadnjeg dela i otvara velika vrata. Upitao je nešto onoga unutra i taj mu nešto mrmljajući i preplićući jezikom odgovara. Vozač klimne glavom, malo se uvuče u odeljak za pacijente i povuče napolje pokretna kolica. Kada je pacijent već bio dobrim delom na vazduhu, vozač mu malo odmahnu rukom, a zatim se udalji prema kantini, usput paleći cigaretu.
U tom trenutku se ispred mene zaustavlja jedno sanitetsko vozilo, otvaraju se bočna vrata odeljka za pacijente i iz njega istrčava jedna usplahirena žena. Brzo je protrčala pokraj mene i nestala negde u kliničkoj zgradi. Naslutio sam da odlazi upravo na ona vrata gde sam ja malopre ostavio svoju baku.
Kroz otvorena vrata ambulantnih kola vidim da unutra ima još nekoga. Sa druge strane vozač izlazi napolje, dolazi do zadnjeg dela i otvara velika vrata. Upitao je nešto onoga unutra i taj mu nešto mrmljajući i preplićući jezikom odgovara. Vozač klimne glavom, malo se uvuče u odeljak za pacijente i povuče napolje pokretna kolica. Kada je pacijent već bio dobrim delom na vazduhu, vozač mu malo odmahnu rukom, a zatim se udalji prema kantini, usput paleći cigaretu.
I tako... Sedim na klupi, još mi cigareta nije dogorela a ispred mene, pored otvorenog saniteta, pacijent leži sam na nosilima. Izgleda da sam ostao jedino ja da ga čuvam. Gasim onu cigaretu i bacam opušak u kantu kraj mene i razmišljam šta se to dešava. Iako ne poznajem čoveka, ne osećam se prijatno što je on sam. Ostaću dok se neko od njegovih ne vrati, a zatim ću se kulturno izgubiti negde, noseći svoje probleme u svom rancu.
Vidim da je to neki dedica. Drži zatvorene oči i ispucale usne čvrsto stisnuta. Tek po koji put ih malo otvori, da bi usne oblizao jezikom koji je bio prilično svetle i bolesne boje. Na nekom ćebetu kojim su ga pokrili, starac je stisnuo štap. Pomislio sam da, ovako sam, on trenutno nema ništa sem tog štapa. Zato ga i grli. To je trenutno njegova jedina veza sa životom koji ima.
U tom trenutku iz klinike istrčava ona žena zajedno sa doktoricom kod koje sam malopre ostavio svoju baku. Međutim, događaji koji se odvijaju ispred mene mi ni jednog trenutka ne dozvoljavaju da pomislim šta mi je sa bakom. Doktorica prilazi nosilima dok žena stoji nedaleko od mene. Svi oni mene ni ne primećuju: žena glasno rida a doktorica upita nešto onog dedu.
Deda je preplitao jezikom. Pričao je nerazgovetno i nepovezano. Videlo se da nema snage. Nije čak ni otvarao oči da pogleda sa kim priča. Samo je grlio onaj štap.
Doktorica se okrenula besno. Prekorno pogleda onu ženu i poče da se dernja uz opasku da joj je ova dovela pijanog pacijenta. Ova žena je plačući pokušavala da objasni da njen otac ne pije, već da je težak šećeraš i da je pre samo par sati pao u nesvest. Doktorica je bila uporna da je ovaj pijan. Na kraju ipak dolazi do onog dede i smače mu ćebe kojim je bio pokriven. Deda je i dalje držao štap, ne dopiuštajući mu da padne na zemlju. Doktorica mu podigne košulju koju je imao i počne da ga pipa po stomaku.
"Što se mene tiče... Nije mu ništa. Ja ne razumem Vaše doktore. Zašto su ga poslali kod mene kada je on za urgentno? Ma vozite ga odavde, vidite kolika je gužva!"
Iako je ona žena jecajući pokušavala da nekako zadrži doktoricu, ova se agresivno odbranila i nestala u hodniku klinike.
Vozač saniteta se pomaljao iza ćoška bolnice ali ga uplakana žena nije primećivala. Ona je čeprkala po svojoj torbici, a zatim je iz nje izvadila mobilni telefon. Okrenula je neki broj i počela da histerično objašnjava onome sa kim razgovara šta se dešava. Ona nije štedila svoj jezik - psovala je sve živo i neživo što se može naći uzduž i popreko ovog našeg sveta. A nije joj ni zameriti, jer situacija nije bila za šalu. Vozač stane pored saniteta, pogleda u onog starca koji je ćuteći ležao na nosilima, zatim pogleda u onu ženu sa poluotvorenim ustima, kao da je želeo nešto da je pita. Ona je bila zauzeta, ona se hvatala za jedinu slamku koja bi možda mogla pomoći u ovoj situaciji. Ona je preko telefona svom sagovorniku opisivala šta se upravo dogodilo, uz neizostavno pitanje da li taj sagovornik može nešto uraditi, da li može pokazati onoj doktorici njenog boga.
Vozač zatim pogleda u mom pravcu i klimnu mi glavom kao da pita šta se dešava. Ja sam slegao ramenima i odmahnuo glavom, pri tom dajući rukom znak da će oni uskoro da pođu. On je klimnuo glavom dajući mi do znanja da je sve razumeo, tiho prilazeći nosilima. U tom trenutku se začuo zvuk tupog udara drveta o beton.
U momentu nakon toga ništa se nije čulo. Svi smo gledali u pravcu nosila ispod kojih je na zemlji ležao onaj štap koji je starac do malopre grčevito stiskao u ruci. Žena je ćutala poluotvorenih usta. Činilo mi se da je prekinula vezu iako je telefon još držala na uvetu. Vozač se jednim skokom našao kraj starca, žena odmah potom.
Starac je nepomično ležao, ovog puta sa opuštenim rukama koje su se njihale pored kolica. Vozač reče da ovaj još diše i da je verovatno u nesvesti. Brzo je uhvatio za ručke pokretnih kolica i počeo da ih vuče prema ulazu. Ja sam se, bez reči, našao sa druge strane da mu pomognem, a stvorio se tu i vojnik koji je časno služio svoj civilni vojni rok u prijemnici ove ustanove.
Žena je utrčala u zgradu vrišteći. Već smo bili duboko u hodniku bolnice kada se ona, zajedno sa onom doktoricom pojavila ispred nas. Doktorica je i dalje bila namrgođena i podviknula je na nas da čoveka uvedemo kroz ista ona vrata iza kojih sam ostavio svoju baku.
Gurajući kolica prošli smo kraj nje, pa sam joj namignuo da zna da ću se pojaviti za tren. Ostavili smo čoveka u prostoriji pored, i medecinsko osoblje se odmah okupilo oko njega. Mi smo morali da izađemo, pa sam ja iskoristio priliku da pitam svoju baku kako je. Ona je samo prevrnula očima, pokazujući na bocu infuzije koja je stajala okačena kraj nje. Zatim mi je prišla medicinska sestra i ljubazno mi rekla da moram da napustim prostoriju. OK, ali šta će biti sa mojom bakom? Sačekajte da "popije" infuziju, pa pričajte sa doktoricom.
Opet izađoh ispred klinike. Svratiću do kantine da uzmem sok ili vodu. Ipak palim cigaretu i sedam na klupu ispred ulaza. Vozač je zatvarao vrata sanitetskog vozila pognute glave. Zatim je ušao u njega, upalio ga i odvezao negde. Ispred mene je, na betonu, ležao samo štap od onog starca, zaboravljen, usamljen.
Neko vreme nakon svega toga je kraj mene protrčala i ona žena čas vrišteći, čas jecajući. Držala je telefon u ruci pokušavajući u žurbi da pronađe neki broj. U par trenutaka koliko je prošlo dok nije zamakla negde iza ćoška sam na njenom telu primetio i tugu i bol i bes. Bio je to prizor unutrašnje borbe koji lomi, grči i savija čoveka koji u trenutku postane samo drvo na jesenjoj košavi koje pokušava da zadrži svoje žuto lišće na grani, ali ne ide. Sve mi je bilo jasno.
U tom stanju ta žena nije primetila štap njenog oca na zemlji. Bukvalno je protrčala kraj njega. Opet sam ostao sam, nemo zagledan u taj predmet koji je bio deo nečijeg života. Da li taj predmet zna šta se dešavalo? Očigledno zna. Eto ga, leži sam ispred mene i tuguje.
Ustao sam, podigao ga. Poneo sam ga prema prijemnici i tiho zamolio onog vojnika da ga sačuva i preda vlasnici. Malo me je čudno pogledao. Trebao mu je trenutak da shvati da sam mu upravo rekao da taj predmet više nema svog vlasnika.
Sat vremena nakon toga sam u invalidskim kolicima izvezao baku iz klinike. Baka je sa svim svojim bolovima bila "zdrava ko dren". Makar su mi tako rekli. Ne želim da znam da li su svi oni koji su tako nešto govorili zaista verovali u te svoje reči ili su iz nekog razloga lagali.
Vidim da je to neki dedica. Drži zatvorene oči i ispucale usne čvrsto stisnuta. Tek po koji put ih malo otvori, da bi usne oblizao jezikom koji je bio prilično svetle i bolesne boje. Na nekom ćebetu kojim su ga pokrili, starac je stisnuo štap. Pomislio sam da, ovako sam, on trenutno nema ništa sem tog štapa. Zato ga i grli. To je trenutno njegova jedina veza sa životom koji ima.
U tom trenutku iz klinike istrčava ona žena zajedno sa doktoricom kod koje sam malopre ostavio svoju baku. Međutim, događaji koji se odvijaju ispred mene mi ni jednog trenutka ne dozvoljavaju da pomislim šta mi je sa bakom. Doktorica prilazi nosilima dok žena stoji nedaleko od mene. Svi oni mene ni ne primećuju: žena glasno rida a doktorica upita nešto onog dedu.
Deda je preplitao jezikom. Pričao je nerazgovetno i nepovezano. Videlo se da nema snage. Nije čak ni otvarao oči da pogleda sa kim priča. Samo je grlio onaj štap.
Doktorica se okrenula besno. Prekorno pogleda onu ženu i poče da se dernja uz opasku da joj je ova dovela pijanog pacijenta. Ova žena je plačući pokušavala da objasni da njen otac ne pije, već da je težak šećeraš i da je pre samo par sati pao u nesvest. Doktorica je bila uporna da je ovaj pijan. Na kraju ipak dolazi do onog dede i smače mu ćebe kojim je bio pokriven. Deda je i dalje držao štap, ne dopiuštajući mu da padne na zemlju. Doktorica mu podigne košulju koju je imao i počne da ga pipa po stomaku.
"Što se mene tiče... Nije mu ništa. Ja ne razumem Vaše doktore. Zašto su ga poslali kod mene kada je on za urgentno? Ma vozite ga odavde, vidite kolika je gužva!"
Iako je ona žena jecajući pokušavala da nekako zadrži doktoricu, ova se agresivno odbranila i nestala u hodniku klinike.
Vozač saniteta se pomaljao iza ćoška bolnice ali ga uplakana žena nije primećivala. Ona je čeprkala po svojoj torbici, a zatim je iz nje izvadila mobilni telefon. Okrenula je neki broj i počela da histerično objašnjava onome sa kim razgovara šta se dešava. Ona nije štedila svoj jezik - psovala je sve živo i neživo što se može naći uzduž i popreko ovog našeg sveta. A nije joj ni zameriti, jer situacija nije bila za šalu. Vozač stane pored saniteta, pogleda u onog starca koji je ćuteći ležao na nosilima, zatim pogleda u onu ženu sa poluotvorenim ustima, kao da je želeo nešto da je pita. Ona je bila zauzeta, ona se hvatala za jedinu slamku koja bi možda mogla pomoći u ovoj situaciji. Ona je preko telefona svom sagovorniku opisivala šta se upravo dogodilo, uz neizostavno pitanje da li taj sagovornik može nešto uraditi, da li može pokazati onoj doktorici njenog boga.
Vozač zatim pogleda u mom pravcu i klimnu mi glavom kao da pita šta se dešava. Ja sam slegao ramenima i odmahnuo glavom, pri tom dajući rukom znak da će oni uskoro da pođu. On je klimnuo glavom dajući mi do znanja da je sve razumeo, tiho prilazeći nosilima. U tom trenutku se začuo zvuk tupog udara drveta o beton.
U momentu nakon toga ništa se nije čulo. Svi smo gledali u pravcu nosila ispod kojih je na zemlji ležao onaj štap koji je starac do malopre grčevito stiskao u ruci. Žena je ćutala poluotvorenih usta. Činilo mi se da je prekinula vezu iako je telefon još držala na uvetu. Vozač se jednim skokom našao kraj starca, žena odmah potom.
Starac je nepomično ležao, ovog puta sa opuštenim rukama koje su se njihale pored kolica. Vozač reče da ovaj još diše i da je verovatno u nesvesti. Brzo je uhvatio za ručke pokretnih kolica i počeo da ih vuče prema ulazu. Ja sam se, bez reči, našao sa druge strane da mu pomognem, a stvorio se tu i vojnik koji je časno služio svoj civilni vojni rok u prijemnici ove ustanove.
Žena je utrčala u zgradu vrišteći. Već smo bili duboko u hodniku bolnice kada se ona, zajedno sa onom doktoricom pojavila ispred nas. Doktorica je i dalje bila namrgođena i podviknula je na nas da čoveka uvedemo kroz ista ona vrata iza kojih sam ostavio svoju baku.
Gurajući kolica prošli smo kraj nje, pa sam joj namignuo da zna da ću se pojaviti za tren. Ostavili smo čoveka u prostoriji pored, i medecinsko osoblje se odmah okupilo oko njega. Mi smo morali da izađemo, pa sam ja iskoristio priliku da pitam svoju baku kako je. Ona je samo prevrnula očima, pokazujući na bocu infuzije koja je stajala okačena kraj nje. Zatim mi je prišla medicinska sestra i ljubazno mi rekla da moram da napustim prostoriju. OK, ali šta će biti sa mojom bakom? Sačekajte da "popije" infuziju, pa pričajte sa doktoricom.
Opet izađoh ispred klinike. Svratiću do kantine da uzmem sok ili vodu. Ipak palim cigaretu i sedam na klupu ispred ulaza. Vozač je zatvarao vrata sanitetskog vozila pognute glave. Zatim je ušao u njega, upalio ga i odvezao negde. Ispred mene je, na betonu, ležao samo štap od onog starca, zaboravljen, usamljen.
Neko vreme nakon svega toga je kraj mene protrčala i ona žena čas vrišteći, čas jecajući. Držala je telefon u ruci pokušavajući u žurbi da pronađe neki broj. U par trenutaka koliko je prošlo dok nije zamakla negde iza ćoška sam na njenom telu primetio i tugu i bol i bes. Bio je to prizor unutrašnje borbe koji lomi, grči i savija čoveka koji u trenutku postane samo drvo na jesenjoj košavi koje pokušava da zadrži svoje žuto lišće na grani, ali ne ide. Sve mi je bilo jasno.
U tom stanju ta žena nije primetila štap njenog oca na zemlji. Bukvalno je protrčala kraj njega. Opet sam ostao sam, nemo zagledan u taj predmet koji je bio deo nečijeg života. Da li taj predmet zna šta se dešavalo? Očigledno zna. Eto ga, leži sam ispred mene i tuguje.
Ustao sam, podigao ga. Poneo sam ga prema prijemnici i tiho zamolio onog vojnika da ga sačuva i preda vlasnici. Malo me je čudno pogledao. Trebao mu je trenutak da shvati da sam mu upravo rekao da taj predmet više nema svog vlasnika.
Sat vremena nakon toga sam u invalidskim kolicima izvezao baku iz klinike. Baka je sa svim svojim bolovima bila "zdrava ko dren". Makar su mi tako rekli. Ne želim da znam da li su svi oni koji su tako nešto govorili zaista verovali u te svoje reči ili su iz nekog razloga lagali.
Коментари
Постави коментар