Opet se osećam zapostavljeno 😢 ...

Opet se osećam zapostavljeno 😢 ...

Sa vremena na vreme me uhvati neka tuga zbog zapostavljenosti... Ne mogu opisati kakav je to grozan osećaj, ali mogu opisati zbog čega se javlja. A javlja se, ni zbog čeg' drugog, nego samo iz proste - ljubomore.

Danas je dan bio odličan, bez svih onih sitnih trzavica koje život nosi... Ali avaj... Ne kažu psiholozi za džabe da nas društvene mreže čine depresivnim.

Koji me je đavo i terao da ovo veče posetim facebook?

Ulogujem se, i osećaj je normalan. Sve standardno - neka mala prepiska sa par drugova/poznanika, dogovori oko sutrašnjeg plana rada sa nekim saradnicima i, onako usput, opalim par desetina lajkova na objave koje ionako nemam vremena da pregledam... OK, lajkove lupam samo zato što znam da mnogi ljudi vole da budu lajkovani, valjda im to pomogne na neki način. Volim da pomažem ljudima, ali isto tako i ne volim da gledam njihove objave, pa to ti je... A teško da će me ko moći na to i naterati.

Ali, koji moj sam kliknuo na dugme koje osvežava vesti na facebook-u? Kako nisam osetio svojim sedmim i po čulom da nešto neće valjati? Čudim se sam sebi...

Kada se ta prokletinja od stranice na kojoj su facebook novosti očitala imao sam šta i da vidim!

Prvo se jedan fb prijatelj žalio kako niko ne bi trebalo da otvara njegove objave jer ih nije poslao on. Vidim, neko ga već savetuje šta treba da uradi.

Zatim je tu i drugi koji se žali da njegovi prijatelji primaju poruke od njega, a on te poruke ne šalje. Pali mi se lampica - očigledno je opet u modi onaj stari način prenošenja računarskih virusa na koji se nakači ikona da izgledaju kao video snimci, a žrtva, misleći da će odgledati nešto, odgleda masovni "baj baj 💁" rezigniranih prijatelja sa facebooka. Onaj način prenosa virusa koji je zakačio Singapur 2016-te, a zatim je doživeo vrhunac u oktobru 2017-te u Švedskoj. Vidim, danas je došao kod nas.

Razmišljam. Koliko mi to kaskamo za svetom kada nam i jedan us*ani kripto majner virus dolazi sa tolikim zakašnjenjem? Baš smo zaostali i nismo savremeni... Uopšte! Pogotovo kada se zna da su većina AV programa, operativnih sistema i internet pregledača odavno zakrpljeni i otporni na tu pošast....

Elem, posle tih par prijatelja, vidim da se lagano pojavljuju novozaraženi. Uskoro se pedesetak prijatelja žali i upozorava one druge da oni ne šalju neke poruke.

Bože... Opet neka masovna pojava. A ja? Ja ne primam niti jedno obaveštenje, niti jednu poruku. Ne znam kako taj virus izgleda, a baš sam želeo da ga vidim. Kakvu šansu propuštam! Pobogu, osećam se odbačenim. Zar niko neće da zarazi i moj facebook profil? Opet me sudbina izbegava?

Tužan sam i besan. Kao u vreme "divne stare države" kada su sva deca dobijala paketiće od Deda Mraza samo iz razloga što su njihovi roditelji imali polutku kojom bi podmitili direktora nekog preduzeća da ih zaposli.

Moja majka je bila siromašna i nije imala za polutku. Nisam ni ja imao poklon od Deda Mraza.

Isto tako, sada nemam poklone preko facebook-a u vidu virusa...
Eh, tužan je život moj.
Ali... Ko će ga znati zašto je to dobro?