Poslednji zmaj II

Poslednji zmaj II

Poglavlje drugo: Prvi napad

Noć pre toga je vilenjački Savet Mudrih staraca otišao do svog vođe Proćerdakusa kako bi ga izvestili o važnim stvarima koje se tiču budućih generacija njihove vrste.

Prva stvar je da su oni otkrili da moraju da budu još više u skladu sa prirodom. Priroda se ciklično menjala i nešto im je govorila, što oni do sada nisu razumeli. Ukoliko bi nekako počeli da beleže te cikluse promena, bilo bi im mnogo lakše da predvide buduće događaje. To nije bilo novo saznanje, jer se o njemu spekulisalo još u doba Zgubidana osmog, ali je tek sada, kako su oni smatrali, dobilo na važnosti. Dakle, prva stvar je bila da su mudre glave našle način da mere vreme.  Druga stvar je bila ta da im je priroda davala energiju, a da oni tu energiju nisu koristili na pravi način. Uz pomoć prirodne energije bilo bi moguće da njihova civilizacija reši mnoge egzistencijalne probleme. Dakle, druga stvar je bila tehnologija vatre po svaku cenu! Treća stvar je bila pronalazak te vatre koja im je na dohvat ruke - kod Zmajeva!  Na žalost, Zmajevi, kako se ispostavilo, ne žele svoju tehnologiju da podele sa njima. Četvrta stvar je bilo obrazloženje za rat sa Zmajevima i peta stvar je bila taktika prvog napada.
Proćerdakusa će vilenjačka istorija zapamtiti kao nekog ko je sve to prihvatio i ko je hrabro naredio prvi pohod u napad na Zmajeve!
Pred zoru su vilenjaci napravili čvrsto zbijen obruč oko Zmajevih pećina. Svako od njih je bio naoružan ubojitim oružijem, lukom i strelom natopljenom u otrove. Kada je prvi sunčev znak počeo da obzorju daje prelepu zlatnu boju te jeseni, Proćerdakus je naredio juriš u tamna okna Zmajevih pećina. Vilenjaci su utrčavali u skupinama od po sto ili dvesta, kako bi svojom brojnošću nadjačali veličinu Zmajeva. Zmajevi nisu imali kud. Ukoliko bi pošli na bilo koji izlaz, tamo ih je čekalo hiljade vilenjaka koji su bili u mogućnosti da odapnu na milione strela.
Iako je na prvi pogled ova taktika delovala savršeno, svi vilenjaci koji su ulazili u Zmajeve pećine se - nisu vraćali. A ni Zmajevi nisu izlećali iz svojih rupa u koje su se "kukavički sakrili" (kako bi Proćerdakus rekao).
Zmajevi su se to jutro probudili još zbunjeni od sinoćnjeg saznanja, kada su začuli svoju malu miljenicu Pržiguz Plačnicu kako zapomaže. Shvatili su da njen glas dolazi iz pravca njihovog kupatila, planinske reke ponornice koja je slivajući se u njihovu pećinu pravila lep vodopad koji su oni koristili kao tuš kabinu. Neki od njih (Mrgud Zanovetalo i Praznoglavi Lepko) se nisu preterano uznemirili zbog toga jer, pobogu, Pržiguz Plačka je često umela da roni suze nad svojom tužnom sudbinom kletom - zar je ona baš morala da se rodi kao Zmaj, a ne kao neka mnogo lepša životinja? Eh da je graciozna muva, gde bi joj kraj bio? Međutim, ozbiljniji prpadnici Zmajske zajednice su pohitali da vide šta se dešava.
Pržiguz Plačka nažalost neće ostati upamćena kao prva žrtva rata, jer joj je to mesto preoteo njen prijatelj Gara, ali je, sve jedno, bila žrtva. Ovde se primeti sav cinizam kojim nam priroda servira tokom života: em ova jadna Zmajica nije volela svoj život, em mu nije pronašla svrhu, em je volela da bude nešto drugo, em neće ostati upamćena po bilo čemu... Tuga...
U momentu kada je grupa Zmajeva uletela u kupatilo, primetili su ovu mladu i neiskusnu Zmajicu na podu, sa desetak malenih štapića kako vire iz njenog tela. Par stotina vilenjaka je stojalo u centralnom delu prostorije, gusto zbijeni, sa svojim oružijem uperenim u njih. Vatroplam Prženica, Zmajski kuvar, je samo jednim svojim plamičkom uspeo da otkloni celu tu vilenjačku pretnju.
Gazeći preko sprženih vilenjaka, Zmajevi su došli do tela svoje drugarice. Sve što su u tom trenutku mogli da zaključe je da je ona - mrtva! To saznanje im je na licima crtalo razne grimase, pomoću kojih bi se moglo tačno odrediti koliko je ko od njih ljut. Ali te grimase je prekinula buka iz drugih prostorija! Brzo su se rastrčali duž svojih pećinskih prostorija i u svakoj su se susreli sa skoro istim prizorom borbe u kojoj su vilenjaci su pokušavali da ubiju po kog Zmaja, a Zmajevi su uspešno uspevali da ubiju na stotine, pa čak i hiljade vilenjaka.
Već je bilo kasno popodne kada je Proćerdakus odlučio da obustavi napad i da se vilenjaci povuku sa planine. Shvatio je da su onih milion vilenjaka koje je poslao u borbu već odavno mrtvi. Znao je da je vreme za promenu taktike.
Davno zgubljene istorijske knjige pišu da je tog dana stradalo tačno 937.652 vilenjaka i 10 Zmajeva. Istorijske knjige nikada nisu bile relevantan izvor informacija i to se tačno vidi na ovom primeru. U njima nije bio naveden još jedan pripadnik Zmajske populacije čija je smrt veoma intrigantna i vredna pomena, jer je direktna posledica borbe koja se upravo odigrala.