Blokirana na fejsbuku
Gvonja i Črkut su bili dva najbolja kafanska drugara. Od trenutka kada su izjutra kretali na težak fizički posao do kasnog popodneva (kada su se sa tog teškog posla morali vraćati kući) su sedeli u kafani zajedno. Pivo po pivo, rakija po rakija, reč po reč - tako se kod njih merilo vreme. Sat im nije ničemu služio. Promena njegovog zimskog na letnje računanje se dešavala kada se rakija menjala pivskim flašama. Nikome nije jasno koja je količina u pitanju, ali njih dvojica su nekako svakog dana uspevali da se vrate kući na kraju svog radnog vremena, kako bi im njihove žene manje zanovetale. A za svoje stanje su uvek imali izgovor:
"Pa posle posla smo svratili samo na po jednu... Uh, kakvu brlju služe... Ala bazdi! Moraću da se istuširam!"
Nakon toga bi oterali svoje žene od računara i fejsbuka uz povike:
"Ceo dan sediš za tim kompjuterom!!! Kakav si ručak spremila, bolje da si keru! Nadam se da će večera biti bolja, il' sledeći mesec ne plaćam ovim majmunima iz kablovske!"
Zatim bi zdušno zauzeli već ugrejano ženino mesto i nastavljali tamo gde su one stale.
Sve u svemu, i Gvonja i Črkut su vodili prilično idiličan život. Neko bi rekao prosečan, ali avaj... Mnogi (koji su uvek nekako u manjini) takav standard ne mogu ni da zamisle.
Jednom su se oni tako sastali u kafani mereći svoje vreme rakijom. Razvezala se vesela priča o tome ko je šta video na fejsbuku, ko je kome šta napisao i šta oni misle da znače koje čije fotografije (da je slučajni prolaznik načuo nešto od tog razgovora pomislio bi kako smo mi svi veoma inteligentni, jer uspevamo mnogo sublimalnih i neočiglednih poruka da pošaljemo samo pomoću objava na nekoj društvenoj mreži). U jednom trenutku će Gvonja:
"Jao ona Čkonjina žena što je dosadna!"
"Koja? Milka?"
"Ma jok, ona prva... Kako se zove..."
"Ma Đurinka!"
"Ti si, bre, Đurinka! Ko ti je pa ta uopšte? Mislim na onu... Ma, što smo je zvali Prćica u školi!"
"Jao, pa na Đanu misliš!"
Gvonja se nasmejao:
"Da... Na Đanu. Kako je samo dosadna!"
Črkut se malo iznenadio. Gvonja je verovatno video njihovu drugaricu. Srećnik... Črkut bi baš voleo da ju je on negde sreo. Imao je neke lepe uspomene sa njom a i čuo je kako njegova Prćica nije baš najbolje ovih dana. Morao je da pita:
"Gde si je video? Kako je?"
"Kako misliš gde sam je vid'o? Ma na fejzbuku! Dosadna je kao pro*iv!"
Črkut podiže jednu svoju obrvu. Prćicine objave je konstantno lajkovao iako nije mnogo pažnje obraćao na to šta tamo piše. Bila je to njegova Đana, drugarica od koje je prepisivao matematiku, biologiju i bilo koji drugi predmet... Bez nje ne bi završio osnovnu školu. A tek kasnije.... Kasnije su nastajale još lepše uspomene između njih dvoje. Međutim Gvonja je nastavio:
"Samo objavljuje... Kada uđem na fejzbuk, ništa živo ne vidim od njenih objava! Koga, bre, zanimaju mačići, kučići, recepti, citati, muzika? Joj.... Šta ona misli da je? Pih... Moraću je blokirati..."
"Čekaj Gvonjo... Čuo sam da joj nije lako u životu ovih dana..."
"Haha... Pa što je onaj njen malo ne presavije preko kreveta? Odmah će im biti bolje! A ne da mi ona tu kvari fejzbuk. Malo relaksacije bi im dobro došlo. I njima i nama. Blokiraću je kada dođem kući!"
Kada je rekao to, Gvonja mangupski namignu. Črkutu nije bilo pravo ono što mu drugar govori:
"A čekaj malo... Pa ti ne bi ni završio školu da nije bilo nje... Sećaš se? Ona sedi ispred nas, ja prepisujem od nje, ti od mene. Kakva su to samo bila vremena!"
"Pa šta onda? Ko je šiša kada je svima davala da prepisuju? Da nije bilo nje, našao bi se ko drugi..."
Črkut se pomiri sa sudbinom. Da li zbog dejstva alkohola, ili zato što su on i Gvonja drugari toliko godina, hladno odgovori:
"Pa dobro... Blokiraj je. Tvoj fejsbuk - tvoja stvar!"
Gvonja se nasmešio uzimajući čokanjčić sa šanka ispred sebe, nastavljajući da meri vreme dobro poznatim ritmom. Namignuo je prema Črkutu, podigao ruku sa onom rakijetinom i rekao:
"Pa da nazdravimo za našu prošlost, koje ako se otarasimo, imaćemo lepšu budućnost..."
Črkut se kucnuo sa svojim čokanjem, ali je pri tom sklonio svoj pogled...
Već sledećeg trenutka se našao neko drugi kao tema razgovora, ali Gvonja nije zaboravio svoje obećanje. Čim je uspeo da otera svoju ženu od računara, blokirao je Prćicu. Njegovu ženu ovaj put nije mnogo uznemirilo to što ne može da se dopisuje sa svojim drugaricama. Svaki dan je štekala po stotku od kusura iz prodavnice, tako da će kupiti neki polovni smart telefon već sledećeg meseca. Čula je da onaj mali što popravlja kompjutere ima jeftine. On će joj pokazati i kako se to čudo koristi. Zbog toga je Črkut tog dana dobio malo lošiju večeru, kao i sutradan, kao i sledećih mesec dana. On to, naravno, nije ni primećivao.
Prošlo je par meseci od tog dana, par meseci u kojima su se u malenoj kafani mnoge priče ispričale i mnoge rakije popile. Gvonja i Črkut su sedeli za šankom i merili vreme, osećajući da se uskoro približava pivsko računanje vremena. U jednom trenutku su spazili kako ih konobar nekako čudno gleda.
"Šta ti bleneš? Jel ti nismo platili nešto?" - reče Črkut.
"Ma ništa... Gledam vremensku prognozu. Treba da idem sutra za Novi Sad, vodim malu na pregled. Nije joj dobro." - odgovori konobar.
"Ma šta joj je sad? Zar je nisi vodio pre mesec dana?" - reče Gvonja
"Jesam, ali ima nesvestice. Ništa joj ne pomažu lekovi od neurologa. Sumnjam da je nešto drugo, a opet se plašim..."
"Čega se plašiš? Pa to su doktori... Oni znaju..."
"Ma plašim se! Jel vi vidite kako je prošla Đana?"
"Koja Đana?" - zapita Črkut.
"Pa ona prva Čkonjina žena. Ona smeđokosa što je imala dobre...." - konobar namignu - "... ocene. Ona što je bila lepa kad je bila mlada... Ali, od kada se razvela od Čkonje... Propade načisto! Nije joj pomoglo ni kada se udala za Maceta. I, eto..."
"A šta joj se to desilo?"
"Kako šta joj se desilo? Pa umrla je sinoć! Lečili joj pogrešnu bolest, tako pričaju...."
"Aman, ko priča? Ne lupetaj, majke ti! Pa jel ti znaš kakva je to ženska bila?" - dreknu Črkut.
"To nam je bila školska drugarica, znaš?" - dodao je Gvonja.
"Žena mi je jutros rekla. Šta ja znam odakle je ona čula. Znam samo da me je strah za moju malu." - hladno reče konobar uz opasku: "Kad ja vama dvojici nešto govorim..."
Zatim uze pepeljaru, okrete se i ode da je opere.
Gvonja i Črkut su se okrenuli jedan ka drugom sa pogledima u kojima se čitalo pitanje "šta ćemo sada?". Okrenuli su se i zapitali još par gostiju ovog uglednog ugostiteljskog objekta da li su i oni čuli nešto. Dobili su odgovore koji su potvrđivali konobarevu priču. Iz tog razloga su odlučili da predveče zajedno svrate u Đaninu kuću, da odnesu rakiju i sveću. Sutra će otići na sahranu i ponašaće se gospodski. Neće se opiti niti praviti problema.
Tako su i uradili. Uljudno su izdržali sve napetosti, pomagali su koliko su mogli. Čak su nosili i sanduk svoje prijateljice. Na posletku ih je Mace, sada nesrećni udovac, pozvao na daću. Kiša je počela da promiče, pa su Gvonja i Črkut taj poziv prihvatili. Otići će samo da se ugreju uz po jednu, pa svako svojim putem.
Daća k'o daća. Na trpezi svega, pa ko šta voli. Gvonja je brzo trgnuo jednu rakiju za pokoj duše i taman se sprema da pođe kada baci pogled kroz prozor i vide da je napolju počeo pravi pljusak.
"Uh. Moraćemo da sednemo još malo. Napolju se baš spustilo... Ako krenemo bićemo mokri do gole kože."
"Ma sedi tu" - reče Črkut, "Popićemo još po koju i begamo."
Naravno da se ta "po koja" produžila do kasno u noć. Kada su već bili dobro navošteni pogledali su kroz prozor i videli da je kiša stala, ali sada je počela košava da duva kao besna.
"G--g--gvo--njo, moramo p-p--p-oći, nenene-pristojno je... Ala duva.... Ima da se smrznemo."
"Ajmo Č..č..č..č... Ma idemo."
"Ima da nas produva..."
"Neće Črko. Idemo u pravcu rita, pa kod mline gore. Duvaće nam u leđa, brže stižemo! Samo se ti drži za mene. Idemo ovuda" - reče Gvonja, pokazujući duž ulice Armina Lajningena.
Klateći se, lagano su nestajali u noć. Njihova pijana nesreća im nije dala da se sete kako na kraju ulice Armina Lajningena nema osvetljenja, kao ni činjenice da ta ulica udara na Vašarište koje je okruženo dubokim kanalom koji je te večeri bio prilično napunjen vodom koja se tu slila zbog pljuska koji je upravo prošao.
Zbog košave koja ih je nosila, klatili su se napred-nazad, čvrsto se držeći jedno za drugo, ali im sve to nije pomoglo da, kada su stigli na kraj puta u gorepomenutoj ulici, ulete prvo u neko šiblje. Kada su pokušali da se iz njega iščupaju vetar ih je zaneo i, onako pijane, ispremetao preko puta koji predstavlja ostatak Banatske ulice direktno u jendek. Obojica su pljusnuli u hladnu brlju. Brzo su se pridigli. Bili su totalno umazani blatom i voda im je dosezala do pasa. Činilo se kao da je ovaj pad pomalo otreznio Črkuta, kada se Gvonja oglasio negde u polutami uz zvuke grebanja i čupanja korova koji je rastao na zidovima tog kanala:
"Hahaha... Alal smo sreće... Zapravo, imamo sreće! Ranije je svaka ulica imala po jedan ovakav kanal! Jel se sećaš onog pijanog dede što je izvirivao iz kanala svaki dan, što smo ga viđali kada smo se vraćali iz škole? E, haha, sada smo k'o on!"
"Ne sećam se..." - besno odgovori Črkut. Da je bio dan i da ga je neki prolaznik mogao videti sigurno bi primetio plamene mačeve kako izbijaju iz njegovog, sada već treznog, pogleda. U glavi mu je bubnjalo hiljadu malih misli koje su sve od jednom htele da izađu, ali su se očigledno negde zaglavile. Tek je poneka uspevala da se probije do njegove svesti. I niti jedna nije bila dobra. Šta će mu reći žena kada ga ovako vidi? Šta su to oni upravo uradili na daći svoje drugarice? Ma... Za sve je kriv ovaj Gvonja! Da nije njega, ko zna gde bi sada bio? Sigurno ne u kafani... Sa tim mislima Črkut pokuša da se izvuče iz kanala, ali se okliznuo na mokar korov i ponovo se sasuljao nazad u kanal. Osećao je kako ga bes obuzima.
"Hehe... Šta je Črki? Ne možemo napolje? Ma lako ćemo... Daj mi ruku! U stvari, sačekaj malo..." - oglasio se Gvonja negde iz mraka.
"I šta kažeš... Blokiraćeš Prćicu na fejsbuku?!? Evo ti... Sada je blokirana! Neće ti više biti problem!" - besno je prosiktao Črkut.
Gvonja kao da nije primetio ton kojim je ovaj to izgovorio, pa odgovori:
"Hahahaha... Jao, umreću! Dobar ti je smisao za humor. Sviđa mi se... Sačekaj još sekund pa mi daj ruku da krenemo."
"Šta, bre, da čekam? Idemo iz ovih stopa!"
"Ma sačekaj, piškam malo. Skoro sam gotov."
"Šta radiš?" - Črkut nije mogao da veruje svojim ušima šta mu drug govori. Osećao je kako mu je sva krv iz organizma navrla u obraze i glavu u kojoj je tuklo mnogo gore nego malo pre. Brzo se spustio na kolena i počeo je da puzi uz obod kanala.
"Pa piškam! Zar me ne čuješ? Hej, gde si krenuo?"
"Piškaš? Stoko jedna pijana, zar ne vidiš da sam ja stojao pored tebe?"
Črkut je ovo uzvikivao čupajući i grebući po travi kako bi se dočepao ivice kanala. Nekako se na kraju uspeo iskobeljati napolje, kada je začuo Gvonju:
"Šta se ljutiš, drug moj? Daj ruku da izađem...."
"More marš! Budalo jedna! Izvlači se sam! Ničega ovog ne bi bilo da nije tebe! Kretenu!"
"Črko?!? Šta to govoriš? Jesi li skrenuo sa uma?" - sada već ozbiljno se oglašavao Gvonja negde iz mraka kanala.
"Je*i se!" - kratko je viknuo Črkut. Gledao je da što pre nestane u noći. Treba se popeti još do mline, a to je tek pola puta. Iza njegovih leđa vetar je nosio i utišavao Gvonjine psovke.
Sledećeg dana su se njih dvoje sreli u kafani. Nisu progovorili niti reči. Za mesec dana Gvonja se združio sa Skičijem, koji je bio malo stariji od njih i u školi je konstantno lupao šamare Črkutu. Črkut nije ostao sam. I on je našao sebi novog prijatelja - Lećka, koji je svojevremeno svaku priliku koristio kako bi Gvonju nazivao raznim pogrdnim imenima. Bila su to prijateljstva na prilično zdravim osnovama: Gvonja i Črkut su, prilikom svog bitisanja po kafanama, često ogovarali Skičija i Lećka, tako da su sada i Gvonja i Črkut imali pregršt materijala sa kojim su punili glave svojim novim drugovima. Uvek su pričali kako je onaj drugi baš njih ogovarao, kako ih mrzi i slično.
Situacija između ove dve družine se sve više komplikovala. Mržnja je sevala na sve strane. Čak su se u jednom trenutku mogli potući, ali je brzom intervencijom konobara to bilo sprečeno.
Na kraju su Črkut i Lećka popustili. Jednostavno jednog dana nisu došli u tu kafanu. Na znatiželjna pitanja redovnih gostiju je došao zastrašujuć odgovor: oni su sada u drugoj kafani!
Možda bi Gvonja i Črkut zaboravili svoju mržnju da ubrzo nije došlo leto. Kafići i kafane su dobili dozvole i počeli su da iznose stolove i stolice na ulicu, formirajući prijatne letnje baštice. Gvonja i Skiči su još prvi dan seli malo na sunce, kada su preko puta, na četiri metra od njih ugledali Črkuta i Lećka, koji su sedeli u letnjoj bašti njihovog novog sastajališta. Gvonja i Črkut su izmenili besne poglede. Sutradan su opet izmenili besne poglede. Svaki dan su počeli da izmenjuju besne poglede.
Danas, kada se sretnu, oni tradicionalno izmene besne poglede, a zatim nastave svako svojim putem, koji se najčešće završava u različitim kafanama udaljenim par metara jedna od druge.
"Kako misliš gde sam je vid'o? Ma na fejzbuku! Dosadna je kao pro*iv!"
Črkut podiže jednu svoju obrvu. Prćicine objave je konstantno lajkovao iako nije mnogo pažnje obraćao na to šta tamo piše. Bila je to njegova Đana, drugarica od koje je prepisivao matematiku, biologiju i bilo koji drugi predmet... Bez nje ne bi završio osnovnu školu. A tek kasnije.... Kasnije su nastajale još lepše uspomene između njih dvoje. Međutim Gvonja je nastavio:
"Samo objavljuje... Kada uđem na fejzbuk, ništa živo ne vidim od njenih objava! Koga, bre, zanimaju mačići, kučići, recepti, citati, muzika? Joj.... Šta ona misli da je? Pih... Moraću je blokirati..."
"Čekaj Gvonjo... Čuo sam da joj nije lako u životu ovih dana..."
"Haha... Pa što je onaj njen malo ne presavije preko kreveta? Odmah će im biti bolje! A ne da mi ona tu kvari fejzbuk. Malo relaksacije bi im dobro došlo. I njima i nama. Blokiraću je kada dođem kući!"
Kada je rekao to, Gvonja mangupski namignu. Črkutu nije bilo pravo ono što mu drugar govori:
"A čekaj malo... Pa ti ne bi ni završio školu da nije bilo nje... Sećaš se? Ona sedi ispred nas, ja prepisujem od nje, ti od mene. Kakva su to samo bila vremena!"
"Pa šta onda? Ko je šiša kada je svima davala da prepisuju? Da nije bilo nje, našao bi se ko drugi..."
Črkut se pomiri sa sudbinom. Da li zbog dejstva alkohola, ili zato što su on i Gvonja drugari toliko godina, hladno odgovori:
"Pa dobro... Blokiraj je. Tvoj fejsbuk - tvoja stvar!"
Gvonja se nasmešio uzimajući čokanjčić sa šanka ispred sebe, nastavljajući da meri vreme dobro poznatim ritmom. Namignuo je prema Črkutu, podigao ruku sa onom rakijetinom i rekao:
"Pa da nazdravimo za našu prošlost, koje ako se otarasimo, imaćemo lepšu budućnost..."
Črkut se kucnuo sa svojim čokanjem, ali je pri tom sklonio svoj pogled...
Već sledećeg trenutka se našao neko drugi kao tema razgovora, ali Gvonja nije zaboravio svoje obećanje. Čim je uspeo da otera svoju ženu od računara, blokirao je Prćicu. Njegovu ženu ovaj put nije mnogo uznemirilo to što ne može da se dopisuje sa svojim drugaricama. Svaki dan je štekala po stotku od kusura iz prodavnice, tako da će kupiti neki polovni smart telefon već sledećeg meseca. Čula je da onaj mali što popravlja kompjutere ima jeftine. On će joj pokazati i kako se to čudo koristi. Zbog toga je Črkut tog dana dobio malo lošiju večeru, kao i sutradan, kao i sledećih mesec dana. On to, naravno, nije ni primećivao.
Prošlo je par meseci od tog dana, par meseci u kojima su se u malenoj kafani mnoge priče ispričale i mnoge rakije popile. Gvonja i Črkut su sedeli za šankom i merili vreme, osećajući da se uskoro približava pivsko računanje vremena. U jednom trenutku su spazili kako ih konobar nekako čudno gleda.
"Šta ti bleneš? Jel ti nismo platili nešto?" - reče Črkut.
"Ma ništa... Gledam vremensku prognozu. Treba da idem sutra za Novi Sad, vodim malu na pregled. Nije joj dobro." - odgovori konobar.
"Ma šta joj je sad? Zar je nisi vodio pre mesec dana?" - reče Gvonja
"Jesam, ali ima nesvestice. Ništa joj ne pomažu lekovi od neurologa. Sumnjam da je nešto drugo, a opet se plašim..."
"Čega se plašiš? Pa to su doktori... Oni znaju..."
"Ma plašim se! Jel vi vidite kako je prošla Đana?"
"Koja Đana?" - zapita Črkut.
"Pa ona prva Čkonjina žena. Ona smeđokosa što je imala dobre...." - konobar namignu - "... ocene. Ona što je bila lepa kad je bila mlada... Ali, od kada se razvela od Čkonje... Propade načisto! Nije joj pomoglo ni kada se udala za Maceta. I, eto..."
"A šta joj se to desilo?"
"Kako šta joj se desilo? Pa umrla je sinoć! Lečili joj pogrešnu bolest, tako pričaju...."
"Aman, ko priča? Ne lupetaj, majke ti! Pa jel ti znaš kakva je to ženska bila?" - dreknu Črkut.
"To nam je bila školska drugarica, znaš?" - dodao je Gvonja.
"Žena mi je jutros rekla. Šta ja znam odakle je ona čula. Znam samo da me je strah za moju malu." - hladno reče konobar uz opasku: "Kad ja vama dvojici nešto govorim..."
Zatim uze pepeljaru, okrete se i ode da je opere.
Gvonja i Črkut su se okrenuli jedan ka drugom sa pogledima u kojima se čitalo pitanje "šta ćemo sada?". Okrenuli su se i zapitali još par gostiju ovog uglednog ugostiteljskog objekta da li su i oni čuli nešto. Dobili su odgovore koji su potvrđivali konobarevu priču. Iz tog razloga su odlučili da predveče zajedno svrate u Đaninu kuću, da odnesu rakiju i sveću. Sutra će otići na sahranu i ponašaće se gospodski. Neće se opiti niti praviti problema.
Tako su i uradili. Uljudno su izdržali sve napetosti, pomagali su koliko su mogli. Čak su nosili i sanduk svoje prijateljice. Na posletku ih je Mace, sada nesrećni udovac, pozvao na daću. Kiša je počela da promiče, pa su Gvonja i Črkut taj poziv prihvatili. Otići će samo da se ugreju uz po jednu, pa svako svojim putem.
Daća k'o daća. Na trpezi svega, pa ko šta voli. Gvonja je brzo trgnuo jednu rakiju za pokoj duše i taman se sprema da pođe kada baci pogled kroz prozor i vide da je napolju počeo pravi pljusak.
"Uh. Moraćemo da sednemo još malo. Napolju se baš spustilo... Ako krenemo bićemo mokri do gole kože."
"Ma sedi tu" - reče Črkut, "Popićemo još po koju i begamo."
Naravno da se ta "po koja" produžila do kasno u noć. Kada su već bili dobro navošteni pogledali su kroz prozor i videli da je kiša stala, ali sada je počela košava da duva kao besna.
"G--g--gvo--njo, moramo p-p--p-oći, nenene-pristojno je... Ala duva.... Ima da se smrznemo."
"Ajmo Č..č..č..č... Ma idemo."
"Ima da nas produva..."
"Neće Črko. Idemo u pravcu rita, pa kod mline gore. Duvaće nam u leđa, brže stižemo! Samo se ti drži za mene. Idemo ovuda" - reče Gvonja, pokazujući duž ulice Armina Lajningena.
Klateći se, lagano su nestajali u noć. Njihova pijana nesreća im nije dala da se sete kako na kraju ulice Armina Lajningena nema osvetljenja, kao ni činjenice da ta ulica udara na Vašarište koje je okruženo dubokim kanalom koji je te večeri bio prilično napunjen vodom koja se tu slila zbog pljuska koji je upravo prošao.
Zbog košave koja ih je nosila, klatili su se napred-nazad, čvrsto se držeći jedno za drugo, ali im sve to nije pomoglo da, kada su stigli na kraj puta u gorepomenutoj ulici, ulete prvo u neko šiblje. Kada su pokušali da se iz njega iščupaju vetar ih je zaneo i, onako pijane, ispremetao preko puta koji predstavlja ostatak Banatske ulice direktno u jendek. Obojica su pljusnuli u hladnu brlju. Brzo su se pridigli. Bili su totalno umazani blatom i voda im je dosezala do pasa. Činilo se kao da je ovaj pad pomalo otreznio Črkuta, kada se Gvonja oglasio negde u polutami uz zvuke grebanja i čupanja korova koji je rastao na zidovima tog kanala:
"Hahaha... Alal smo sreće... Zapravo, imamo sreće! Ranije je svaka ulica imala po jedan ovakav kanal! Jel se sećaš onog pijanog dede što je izvirivao iz kanala svaki dan, što smo ga viđali kada smo se vraćali iz škole? E, haha, sada smo k'o on!"
"Ne sećam se..." - besno odgovori Črkut. Da je bio dan i da ga je neki prolaznik mogao videti sigurno bi primetio plamene mačeve kako izbijaju iz njegovog, sada već treznog, pogleda. U glavi mu je bubnjalo hiljadu malih misli koje su sve od jednom htele da izađu, ali su se očigledno negde zaglavile. Tek je poneka uspevala da se probije do njegove svesti. I niti jedna nije bila dobra. Šta će mu reći žena kada ga ovako vidi? Šta su to oni upravo uradili na daći svoje drugarice? Ma... Za sve je kriv ovaj Gvonja! Da nije njega, ko zna gde bi sada bio? Sigurno ne u kafani... Sa tim mislima Črkut pokuša da se izvuče iz kanala, ali se okliznuo na mokar korov i ponovo se sasuljao nazad u kanal. Osećao je kako ga bes obuzima.
"Hehe... Šta je Črki? Ne možemo napolje? Ma lako ćemo... Daj mi ruku! U stvari, sačekaj malo..." - oglasio se Gvonja negde iz mraka.
"I šta kažeš... Blokiraćeš Prćicu na fejsbuku?!? Evo ti... Sada je blokirana! Neće ti više biti problem!" - besno je prosiktao Črkut.
Gvonja kao da nije primetio ton kojim je ovaj to izgovorio, pa odgovori:
"Hahahaha... Jao, umreću! Dobar ti je smisao za humor. Sviđa mi se... Sačekaj još sekund pa mi daj ruku da krenemo."
"Šta, bre, da čekam? Idemo iz ovih stopa!"
"Ma sačekaj, piškam malo. Skoro sam gotov."
"Šta radiš?" - Črkut nije mogao da veruje svojim ušima šta mu drug govori. Osećao je kako mu je sva krv iz organizma navrla u obraze i glavu u kojoj je tuklo mnogo gore nego malo pre. Brzo se spustio na kolena i počeo je da puzi uz obod kanala.
"Pa piškam! Zar me ne čuješ? Hej, gde si krenuo?"
"Piškaš? Stoko jedna pijana, zar ne vidiš da sam ja stojao pored tebe?"
Črkut je ovo uzvikivao čupajući i grebući po travi kako bi se dočepao ivice kanala. Nekako se na kraju uspeo iskobeljati napolje, kada je začuo Gvonju:
"Šta se ljutiš, drug moj? Daj ruku da izađem...."
"More marš! Budalo jedna! Izvlači se sam! Ničega ovog ne bi bilo da nije tebe! Kretenu!"
"Črko?!? Šta to govoriš? Jesi li skrenuo sa uma?" - sada već ozbiljno se oglašavao Gvonja negde iz mraka kanala.
"Je*i se!" - kratko je viknuo Črkut. Gledao je da što pre nestane u noći. Treba se popeti još do mline, a to je tek pola puta. Iza njegovih leđa vetar je nosio i utišavao Gvonjine psovke.
Sledećeg dana su se njih dvoje sreli u kafani. Nisu progovorili niti reči. Za mesec dana Gvonja se združio sa Skičijem, koji je bio malo stariji od njih i u školi je konstantno lupao šamare Črkutu. Črkut nije ostao sam. I on je našao sebi novog prijatelja - Lećka, koji je svojevremeno svaku priliku koristio kako bi Gvonju nazivao raznim pogrdnim imenima. Bila su to prijateljstva na prilično zdravim osnovama: Gvonja i Črkut su, prilikom svog bitisanja po kafanama, često ogovarali Skičija i Lećka, tako da su sada i Gvonja i Črkut imali pregršt materijala sa kojim su punili glave svojim novim drugovima. Uvek su pričali kako je onaj drugi baš njih ogovarao, kako ih mrzi i slično.
Situacija između ove dve družine se sve više komplikovala. Mržnja je sevala na sve strane. Čak su se u jednom trenutku mogli potući, ali je brzom intervencijom konobara to bilo sprečeno.
Na kraju su Črkut i Lećka popustili. Jednostavno jednog dana nisu došli u tu kafanu. Na znatiželjna pitanja redovnih gostiju je došao zastrašujuć odgovor: oni su sada u drugoj kafani!
Možda bi Gvonja i Črkut zaboravili svoju mržnju da ubrzo nije došlo leto. Kafići i kafane su dobili dozvole i počeli su da iznose stolove i stolice na ulicu, formirajući prijatne letnje baštice. Gvonja i Skiči su još prvi dan seli malo na sunce, kada su preko puta, na četiri metra od njih ugledali Črkuta i Lećka, koji su sedeli u letnjoj bašti njihovog novog sastajališta. Gvonja i Črkut su izmenili besne poglede. Sutradan su opet izmenili besne poglede. Svaki dan su počeli da izmenjuju besne poglede.
Danas, kada se sretnu, oni tradicionalno izmene besne poglede, a zatim nastave svako svojim putem, koji se najčešće završava u različitim kafanama udaljenim par metara jedna od druge.
Коментари
Постави коментар