Bend i publika

Bend i publika

Sedim ja tako danas popodne i šaltam kanale na TV-u. Naletim na emisiju o jednom beogradskom rock bendu sa početka '60-tih godina prošlog veka. Koncept te emisije je bio jednostavan: okupiti preostale članove benda, staviti ih ispred neke publike i pustiti ih da živom svirkom pokažu kakav je to nekada (i sada) zvuk bio.

A zvuk je i te kako kvalitetan...

Bend je uspeo, čak i preko TV-a, mnogo više nego što mnogo mlađi bendovi ne mogu uživo: prenos energije! Imam utisak da se nisu čak mnogo ni trudili - sve je nekako išlo samo od sebe. Zaista, to je domaći zadatak za sve mlađe bendove koji "furaju svoj fazon".

Međutim...

Iako je sama svirka bila perfektna, atmosfera je slična kabareu, restoranu ili u, nekim krajnje ekstremnom slučajevima, pozorištu ili operi? U publici ljudi sede za stolovima, ćute, pijuckaju svoje piće. Poneka dama sa prekrštenim nogama elegantno pali cigaretu...

Pobogu, niko malo da vrcne pozadinom tamo amo, niko da zanjiše kukovima... Niko ne pleše? Koja je onda poenta svega toga? Otići na rock koncert kao na operu, sedeti, ćutati (ili spavati), tapšati na kraju svake numere, zatim otići kući, odspavati i na kraju se svima hvaliti kako ste bili na svirci toga-i-toga? Može biti, valjda je po nekim novim pravilima to da ćeš da više vrediš ako si bio i slušao šta ti ja znam koga... Jel to elitizam? Čini mi se da jeste. Veoma gadan oblik elitizma.

Ali da se vratimo mi na srž. Veličina nekog rock benda se ogleda u tome kako se snađu u teškoj situaciji - kada oni daju sve od sebe, ali im publika ne uzvraća istom merom. Da bi svirka uspela, mora proticati energija u oba pravca: od benda ka publici i od publike ka bendu. Nedostatak ovoga je recept za "veoma loš provod" (kao i na naknadno pitanje "na šta sam ja potrošio svoje vreme i pare?") i katastrofu u najavi. Iz tog razloga, velike producentske kuće prilikom kreiranja novih (i održavanju starih) zvezda, plaćaju izvesni broj animatora na koncertima koji će podići atmosferu na jedan novi nivo, putem plesa, ludovanja, skakanja, vrištanja, pevanja itd. Iz istog tog razloga sadašnje muzičke zvezde ne vole i burno reaguju na podignute telefone kojima publika snima koncert. Ljudi statično stoje, gledaju u telefon i nonšalantno snimaju bend, valjda zamišljajući da su kamermani neke TV stanice (ah da, YouTube)? I kada se desetina takvih uguraju u prve redove, više nema mesta za one koji bi da igraju, koji su tu da bi ovekovečili dobar provod u vidu lepe uspomene, umesto da bi , kao sadašnja većina, ovekovečili svirku nekim snimkom lošeg kvaliteta.

Šta mi u sadašnjem trenutku imamo? Zapravo, nemamo ništa. Imamo bend koji se popne na binu, otpraši koliko zna i ume, a sa suprotne strane stoji publika koja - ne radi ništa.

I na kraju...

Odete na bilo koju svirku narodnjaka i vidite gomile koje pevaju, igraju, luduju... Rade sve ono što bi trebala da radi i publika na rock svirkama, jer je i rock muzika nastala iz istih pobuda kao i narodna: oslobađanje emocija u trenutku, u trenutku koji se nikada neće ponoviti, trenutku koji treba da bude obojen najlepšim bojama i koji će već sutrašnje jutro obojiti u neku malo ružniju boju koju nameće život.

Znaju ljudi odavno sve ovo. Ne veruješ? Probaj da odeš na svadbu a da se ne uhvatiš u kolo.

Zato, curo, ako imaš priliku - zanjiši kukovima.

Zato, momče, ako imaš priliku - glasno zapevaj i zapleši...

Ako voliš ono što slušaš...