Šarene reklame

Šarene reklame

Siromašan dečak je trčao duž široke ulice. U jednom trenutku je ugledao raskošno ukrašen izlog neke prodavnice. Očaran njegovom lepotom, naslonio je svoje lice na izlog, a zatim je postavio ruke kako bi zaklanjale svetlost i odsjaj uličnog svetla njegovom pogledu.
Kroz izlog su se jasno videli slatkiši, pa je dečak zamišljao kakvog su oni ukusa. Video je i razna pića poređana na policama. U mašti je već video veselje na kojem svi njegovi prijatelji i rumeni gosti igraju i smeju se, a u rukama im boce sa sokovima, a kod nekoga bome i čaše pune vina. Pogled mu se zaustavio i na igračkama. Već vidi sebe kako se smeje, okružen lutkama vojnika, autićima i stvarima koje ni ne zna čemu služe. U tom trenutku mu je i džoger izgledao kao neki muzički instrument kojim on, kao neki strašan rock pevač, maše na pozornici, a publika mu kliče. Krajičkom oka je opazio i deo sa garderobom. Zamišljao je sebe kako bi se utoplio u onoj divnoj debeloj i postavljenoj zimskoj jakni. Ove prnje na njemu teško da će preživeti još koju zimu. A tek patike!!! Vidi kakve su! Nemaju ni jedne rupe na sebi! Ne propuštaju kišu. Mogao bi na jesen da ugazi u svaku brlju na putu do škole!

Tako zamišljen  nije ni primetio da kraj njega stoji drugi dečak, sve dok se ovaj nije oglasio:

-Khm... Khmmm... 'Oćeš da se igramo malo?

Siromašan dečak se okrenuo i nasmejao:

-Može!

Seli su tako na pločnik ispred prodavnice. Počeli su da se igraju kamenčićima koje su našli tu na ulici. Drugi dečak radosno uskliknu:

-Zanimljivo! Nikada nisam mislio da će mi biti toliko zabavno da se igram sa običnim kamenjem!

Siromašan dečak ga upitno pogleda:

-A sa čim se ti igraš?

-Najčešće sa autićima. Kada sa drugim dečacima budem napolju igramo se sa klikerima ili loptom. Ali sve me to smara. Ovu tvoju igru sa kamenjem mi niko nije pokazao, a stvarno je zabavna! A čime se ti igraš?

Siromašan dečak ga pogleda:

-Pa sa kamenjem!

-Čekaj, nemaš igračke?!?

-Imam! Evo ih - kamenje!

Drugi dečak ga je čudno pogledao. Malko je slegnuo ramenima:

-Pa dobro... A ko ti je pokazao ovu igru? Baš je zanimljiva!

-Niko, - odgovori siromašni dečak - sam sam je smislio. Nije to jedina igra! Ja svaki dan smislim neku novu. Kada mi jedna dosadi, tu je druga. Sada ću ti pokazati šta sam se igrao juče...

Nastavili su da se igraju sa kamenčićima, ali ovoga puta neku sasvim drugačiju igru. Drugi dečak je svog siromašnog drugara polako počinjao da gleda sa sve većim divljenjem. Na kraju je morao da kaže:

-Blago tebi! Koliko si ti srećan! Ti imaš samo ovo kamenje, ali zapravo imaš sve!

Siromašan dečak se našao u čudu, pa promuca:

-Iiii...iii...mam sve?!? Immam s-s-s-amo kamenje?!?

-Da! Pogledaj gde smo! Ispred prodavnice! U njoj ima svašta, ali ništa ne može da se meri sa tvojim običnim kamenjem! Sve u ovoj prodavnici nije vredno jednog tvog kamenčića! Ti si bogat čovek!

Siromašan dečko više nije mogao da krije čuđenje:

-Hmmm?!? Nije mi jasno.... Ama baš ništa!

-Ma pogledaj u izlog! Vidi sve ove šarene reklame. Tamo su igračke, slatkiši... Sve je to lepo, a u stvari je bez veze! Navodi te da pomisliš kako je sve to ukusno, da ćeš ako nešto kupiš biti srećan. I ti budeš srećan, ali samo pet minuta! Sve ti to dosadi, i ti moraš da uđeš i kupiš ponovo nešto drugo, kako bi bio ponovo srećan! A ti!?! Ti imaš svu sreću ovoga sveta! Blago tebi! Kamenje ne košta ništa!

Siromašan dečak je zbunjeno gledao svog novog druga:

-O čemu ti govoriš?

-O tvojim kamenčićima! O tebi! Ti si pravi čarobnjak koji svojom magijom pravi čarobno kamenje. To je ovoljno za sreću i radost... Vidiš kako smo mi sada veseli i srećni! A pogledaj u ovaj izlog: sve je to samo laž i prevara. Veštačka sreća. U stvari, to je tuga! Tu ljude lažu i varaju da će biti srećni!

Siromašan dečak odluči da nastavi da se igra sa kamenjem, uz opasku:

-Ja sam veliki čarobnjak i posedujem magiju koja pravi čarobno kamenje sreće. Uh veselja i radosti! A ovo za prodavnicu te ništa ne razumem!

U tom trenutku je kraj njih stao visoki i krupan čovek u čijim rukama su se nalazile kese napunjene koječim iz prodavnice. Imao je četiri-pet kesa i jedva je održavao ravnotežu. Kese su letele na sve strane i pravo je čudo da kupljena roba nije poispadala iz njih. Par puta se zakašljao, a zatim rekao:

-Sine, šta to radiš?

Drugi dečak se okrenuo. Sreća mu se ocrtavala preko lica:

-Evo igramo se, tata! Igram neku igru sa kamenjem za koju nisam ni znao da postoji. Baš sam srećan! Uz to, ja pokušavam da objasnim ovom dečaku nešto.... - zatim se okrenu ka sirotom dečaku - Evo moj tata će ti objasniti!

Tata se zbunjeno nasmeši:

-A šta da mu objasnim, sine?

-Pa kako su sve reklame laž i prevara!

-A to! Sine, ti baš umeš da otvaraš teške teme! Ali hajde...

Siromašan dečak je netremice i sa zaprepašćenjem gledao ovog čoveka koji je tada počeo da mu priča bajku o Ivici i Marici. Naravno, u ovoj verziji te bajke je zla veštica bila prodavačica iz supermarketa. Ona mami Ivicu i Maricu da kupuju robu iz trgovine putem raznih reklama. Ivica i Marica na kraju nisu više imali para, pa se prodavačica udružuje sa nekim zlim bankarom ("odakle sada ovaj u ovoj bajci?" pomisli siromašni dečak). Oni ubacuju Ivicu u lonac da se kuva, a Maricu u rernu da se peče. Kasnije su se bankar i prodavačica gostili danima sa ručkom koji su spremili.

-Hmmm - progovori siromašan dečak, gledajući čas u ovog oca koji je upravo završio priču, čas u njegovog sina.

Video je da su njih dvoje dobro obučeni. Njihovo odelo nigde nije bilo ušivano ili odrpano. Imali su toplu obuću bez rupa. U rukama su im bile pune kese raznih đakonija sa kojima se može preživeti minimum mesec dana. Iz jedne kese je virila i lutka koja predstavlja superjunaka iz najnovijeg bioskopskog hita za kojom su deca ludela. Na kraju, očevog govora, obojica su imali izraze lica kao da su upravo otkrili najveću tajnu univerzuma. Sve to je u dečaku probudilo neko čudno osećanje, pa im reče:

-Mogu li nešto da vam kažem?

Otac, misleći da je njegova priča izazvala veoma snažan utisak, sa pobedonosnim izrazom lica odgovori:

-Samo izvoli! Ako ti nešto nije jasno, slobodno pitaj!

Dečak se malo uspravi, stade na prste kako bi bio viši i bliži licu čoveka:

-Ti si jedna budaletina... - prilično glasno reče, a zatim se okrenu ka sinu:

-A ti si nejveći i nikad viđeni krele!

Zatim se okrenu i prilično brzo nestade iza obližnjeg ugla.

Sin pogleda u tatu i reče:

-Oče, šta je ovom detetu?

Otac, sa čudnom grimasom koja kao da mu je zaledila lice u neopisivom izrazu šoka, odgovori:

-Sine, ne mogu svi ljudi da shvate tajne prevare oko nas. Nemaju oni dovoljno intelektualnih kapaciteta za to. Samo mi pametni...

-Tata, ne razumem...

-Sine, onaj mali je veliki glupson! Nema gram mozga, eto.... Mi imamo sreće... Mi smo pametni! Mi znamo... Ali ko će tu mentalnu sirotinju opasuljiti! Ne vredi pričati...

***

Siromašan dečak je iznervirano nestao iza ćoška, a zatim ga je to raspoloženje držalo još jedan ćošak. Zatim je ugledao nečiju mačku te je seo pokraj nje da bi je pomazio. Tada mu je jedan kamenčić ispao iz džepa i mačka, misleći da je to miš, poskoči da ga uhvati. To je zasmejalo dečaka, koji je sad počeo da baca i kotrlja kamenčiće svuda po ulici, uživajući u prizoru kako mačka skakuće i lovi svaki od njih.

Kada je završio sa igrom primetio je da je već kasno i da mora krenuti kući. Čim je napravio par koraka setio se onog tate i onog sina.

"Kakvi majmuni..." -pomislio je i u istom trenu se osmehnuo. "Imaju sve na svetu. Mogu uzeti pola prodavnice, mogu ići na letovanja, zimovanja. U njihovom domu je garant toplo... Bože, koliko li je to samo lepo..."

"A opet, nesrećni i nezadovoljni... Koliko li su oni samo glupi, majko mila...." - ova misao ga je posebno nasmejala - "Samo misle da su negde pevareni, ojađeni... Oni sreću ne vide. Oni je traže. Oni je kupuju. Kako su samo glupi - pa sreća je svuda oko njih."
"Ali ako očekuju da neko za njih napravi sreću - pa neka je plate! Ali... Zašto nisu srećni kada je plate? Ala su smešni... Majko mila...."
Ali tada zastade i nešto ozbiljno mu pade na um: "Pobogu, pa oni misle da ih je neko prevario za sreću? Oni su kupili nešto a mislili su da kupuju sreću? Čudno.... Tek to je urnebesno smešno! Mnogo su glupi neki ljudi... Baš su me razveselili sa svojim glupostima. Prava je sreća da naletim i na takve! Život bi bez njih bio prilično dosadan!"
Zatim je nestao u mraku puste ulice u siromašnoj četvrti grada.