Poslednji pozdrav izgubljenom vremenu
Na kraju priče o najgorim obradama velikih Rock'N'Roll hitova moraću da Vas vratim u realnost. Ne moju, ne Vašu, već realnost kako su nastajale i nestajale legende. Kao najbolji primer onoga šta želim da Vam kažem, iz gore navedenog teksta uzećemo Blondie koja sa tugom u srcu peva "Poison Heart". A mnogi su čuli taj falš, mnogi su se možda i nasmejali, a ne znaju priču iza tog (a možda i iza bilo kog navedenog?) snimka Ne, ovde ta priča ne počinje... Ovo je trenutak kada se cela priča završava.
Godina je 1975. i ceo svet se menja. Debbie ima 30. godina i sa svojim dečkom ima grupu koja se zove Blondie. Upoznala je neke strava likove, ugovorili su joj stalnu svirku u klubu CBGB u New York City-ju. Tamo će svirati kao predgrupa bendu Ramones. Čak joj razni producenti nude i uloge u filmovima! Zar može lepše i bolje? Novi ljudi, poznanstva i prijateljstva se nalaze sa svih strana. Mnogi od njih su joj postali prijatelji do smrti, samo što to Debbie tada nije mogla znati. Neki od tih novih prijatelja su i članovi benda Ramones, od kojih gotovo svaki poseduje neku bizarnu harizmu: Joey je kompulsivno-opsesivan freak koji sve mora da opipava svojim prstima i u političkom pogledu na svet je liberal, Johnny je vojno disciplinovani republikanac sa zadrtim pogledima na svet, Dee Dee je ličnost koja je od ranog detinjstva imala probleme koji nisu rešavani i koji su se samo nagomilavali i samo su čekali trenutak da eksplodiraju... Njima je taj bend bio sve na svetu, jedina šansa za uspeh. Zbog toga su morali i da se mrze, ali i da se vole.
1976-ta je i Blondie postaje grupa koja je planetarno poznata. Govore joj da su njen glas, zajedno sa glasom njenog dobrog prijatelja Joey Ramone-a, stvari koje će promeniti muziku iz korena. Budućnost je širom otvarila vrata ovoj devojci. Ona i njeni prijatelji su bili predodređeni da pomere celu planetu iz njenog mesta - učmale rotacije oko jedne te iste ose koja je označavala ravnodušnost prema svemu. A planeta se može pomeriti samo potresom - potresom u razmišljanju masa koje niko nikada nije ni pitao ništa. Masa koje nikada ništa nisu ni rekle a i da su smele da kažu - ne bi se dobro završilo po njih.
Hej, budi svoj, kaži šta imaš jer to što kažeš nije tvoj problem, već problem onoga ko te (ne)razume ili ko te (ne)sluša.
Svet se pomerio iz mesta. Mali čovek je došao na televiziju, došao je do medija. Mali čovek se nalazi čak i na filmu. On kroz muziku može da iskaže svoj stav. Čini se kao da planeta nikada više neće rotirati na isti način. Na žalost - samo se čini...
Ali, posao i slava razdvajaju. Debbie se razilazi sa dečkom. Nije bitno... Prijatelji se nađu tu i tamo, na raznim meridijanima. Ramones-i kao iskreni prijatelji zauvek ostaju tu. Da se zajedno popije, provodi, a poneki put i zapeva.
Ispostavilo se da planeti ne odgovara ikakva promena. Zašto bi se išta menjalo? Pa dobro je bilo i onako, lažno i licemerno, dosadno mesto skrojeno samo za prosečne ljude. Treba da se zna da nema više mesta za autentične bendove kao što su bili Blondie ili Ramones-i. Nema mesta za posebne ljude, nema mesta za različitost. Nema mesta za sasvim običnog čoveka koji je marginalizovan do te mere da je postao neprimetan... Šta će taj čovek na filmu, kada ne zna da glumi? Šta će taj čovek na TV-u kada ne izgleda lepo? Šta će taj čovek na radiju, kada muca dok priča? Šta će taj čovek da svira, kada to ne ume? I, na kraju, šta će taj čovek da piše, kao da to neko treba da čita?
Znači da sve ostaje isto kao što je oduvek i bilo. Ubrzo će i ta mala Rock'N'Roll revolucija biti zaboravljena. Planeta se vratila na ono staro mesto koje ju je držalo milenijumima, a pošto je CBGB bio simbol nekakvog preokreta - mora biti zatvoren.
Njegovo zatvaranje će za Debbie biti kompletiranje ruiniranja sećanja na jednu istorijsku eru čiji je ona savremenik bila.
Zato, kao poslednji oproštaj od cele jedne epohe, od ljudskih sudbina koje su tu istu epohu obeležili, Debbie, na ruševinama jedne ideje, uzima mikrofon i odaje poslednju poštu. Emocija je preovladala i pobedila tehniku, nema joj se šta zameriti, jer pesma i sama po sebi govori nešto:
Kako poslati poslednji pozdravi najboljim prijateljima
Deborah - Debbie Harry (Blondie) je vrhunska pevačica. Retko ko može imati zamerke na njen glas. Taj glas joj je doneo slavan život, pare, sreću, radost... Ali život ima svoja pravila koja su surova. Sve što Vam život da, on to i uzima. Nije strašno ako nestaju kuće, imanja ili bogatstva. Nije strašno ni kada nestajete Vi, jer to je sudbina koju niko nije izbegao. Strašno je kada nestaju svi oni koje ste imali u životu. Svi oni dragi ljudi, poznanici, prijatelji... Tešite se da će makar da Vam ostane neka uspomena na njih, na početke, ali i na krajeve svih tih druženja. I tu se opet život gadno igra: ume on i da uzima sve one veze na prošle dane.Godina je 1975. i ceo svet se menja. Debbie ima 30. godina i sa svojim dečkom ima grupu koja se zove Blondie. Upoznala je neke strava likove, ugovorili su joj stalnu svirku u klubu CBGB u New York City-ju. Tamo će svirati kao predgrupa bendu Ramones. Čak joj razni producenti nude i uloge u filmovima! Zar može lepše i bolje? Novi ljudi, poznanstva i prijateljstva se nalaze sa svih strana. Mnogi od njih su joj postali prijatelji do smrti, samo što to Debbie tada nije mogla znati. Neki od tih novih prijatelja su i članovi benda Ramones, od kojih gotovo svaki poseduje neku bizarnu harizmu: Joey je kompulsivno-opsesivan freak koji sve mora da opipava svojim prstima i u političkom pogledu na svet je liberal, Johnny je vojno disciplinovani republikanac sa zadrtim pogledima na svet, Dee Dee je ličnost koja je od ranog detinjstva imala probleme koji nisu rešavani i koji su se samo nagomilavali i samo su čekali trenutak da eksplodiraju... Njima je taj bend bio sve na svetu, jedina šansa za uspeh. Zbog toga su morali i da se mrze, ali i da se vole.
 |
| By Plismo - Own work, CC BY-SA 3.0, Link Left to right: Johnny, Joey and Dee Dee Ramone |
Hej, budi svoj, kaži šta imaš jer to što kažeš nije tvoj problem, već problem onoga ko te (ne)razume ili ko te (ne)sluša.
Svet se pomerio iz mesta. Mali čovek je došao na televiziju, došao je do medija. Mali čovek se nalazi čak i na filmu. On kroz muziku može da iskaže svoj stav. Čini se kao da planeta nikada više neće rotirati na isti način. Na žalost - samo se čini...
Ali, posao i slava razdvajaju. Debbie se razilazi sa dečkom. Nije bitno... Prijatelji se nađu tu i tamo, na raznim meridijanima. Ramones-i kao iskreni prijatelji zauvek ostaju tu. Da se zajedno popije, provodi, a poneki put i zapeva.
A vreme leti...
Godina je 2006-ta. Debbie ima 61. godinu. Sada je već veći deo Ramones-a je mrtvo. Njoj ostaje još jedino sećanja na to prijateljstvo. Ostaju i pesme koje su se nekada pevale. Tu je makar klub CBGB u koji se može svratiti da se priseti starih dana. Ah, nije? Zašto?Ispostavilo se da planeti ne odgovara ikakva promena. Zašto bi se išta menjalo? Pa dobro je bilo i onako, lažno i licemerno, dosadno mesto skrojeno samo za prosečne ljude. Treba da se zna da nema više mesta za autentične bendove kao što su bili Blondie ili Ramones-i. Nema mesta za posebne ljude, nema mesta za različitost. Nema mesta za sasvim običnog čoveka koji je marginalizovan do te mere da je postao neprimetan... Šta će taj čovek na filmu, kada ne zna da glumi? Šta će taj čovek na TV-u kada ne izgleda lepo? Šta će taj čovek na radiju, kada muca dok priča? Šta će taj čovek da svira, kada to ne ume? I, na kraju, šta će taj čovek da piše, kao da to neko treba da čita?
Znači da sve ostaje isto kao što je oduvek i bilo. Ubrzo će i ta mala Rock'N'Roll revolucija biti zaboravljena. Planeta se vratila na ono staro mesto koje ju je držalo milenijumima, a pošto je CBGB bio simbol nekakvog preokreta - mora biti zatvoren.
Njegovo zatvaranje će za Debbie biti kompletiranje ruiniranja sećanja na jednu istorijsku eru čiji je ona savremenik bila.
Zato, kao poslednji oproštaj od cele jedne epohe, od ljudskih sudbina koje su tu istu epohu obeležili, Debbie, na ruševinama jedne ideje, uzima mikrofon i odaje poslednju poštu. Emocija je preovladala i pobedila tehniku, nema joj se šta zameriti, jer pesma i sama po sebi govori nešto:
Well, I just want to walk right out of this world,
Cause everybody has a poison heart.
Zašto je ovaj članak uopšte i napisan?
Primer Debbie na ovom poslednjem snimku, zajedno sa celim ovim tekstom je zapravo poenta posta o "Najgorim Rock obradama". Tamo ste mogli da čujete razne izvođače koji zvuče onako kako zvuče, i nemojte im to uzimati za zlo. Nikada zaista ne znate ko ih je, ili šta ih je, izbacilo iz takta. Oni su umetnici, pesnici... Možda loši u izražavanju, ali baš zbog toga su hrabri...You know that life really takes its tollSvima njima treba odati počast, ako ni zbog čega drugog - zato što su pokušali nešto da urade. A za to se borilo, za to se sviralo. U vreme kada su se npr Debbie i Ramones-i junački borili samo da bi došli do publike, do nekoga ko bi ih čuo - nije bilo interneta, nije im bio lak prilaz masovnim medijima.
And a poet's gut reaction is to search his very soul
Danas imate internet, danas imate računare, danas Vam je sva pamet sveta daleko samo jedan klik. Danas možete da se izrazite, danas možete i da kažete nešto, ali... Da li to smete? Ne... Vama bi se možda smejali, zato je bolje smejati se nekome drugom, zar ne?
Eh, a borci su još davno pevali:
Da ne ispadnem da preferiram neke bendove (a ceo ovaj post o njima 😱), evo i jedna pesma sa naših prostora sa sličnom tematikom:
Ukoliko i dalje ne razumete šta sam ovim poslednjim pasusom želeo da kažem, onda ništa...
Džaba Vam sve, sva imanja, sve kuće, svu ljubav koju navodno dajete drugima. Džaba Vam i interneta. Sve što vi u stvari imate je samo jedno - otrovno srce.
So much damn confusion before my eyes,I za kraj Vam ostavljam da uživate u celoj svirci Debbie Harry u klubu CBGB:
But nothing seems to phase me and this one still survives.
I just want to walk right out of this world,
Cause everybody has a poison heart.
Коментари
Постави коментар