On i Ona
Polako, polako...
Briše se sećanje
Kako su On i Ona
odrastali u predivnom
svetu iz bajke.
Uživali su u igri,
divili se ptičijem letu,
među zelenim alejama,
divljih bagremova.
Da li je tada bilo sve lepo,
ili ovi mališani nisu
marili, nisu
videli
sve one ljude
koji su posle svake kiše
polako gubili svoju boju,
i postajali sivi i tmurni kao
i nebo?
Bilo bi lepo
kada bi neko
mogao da izbegne tu
kišu života...
Ali ne...
Svakom dođe čas
da potamni,
da se sruši,
i nestane.
ON
On se zadržao u zemlji iz snova,
da u njoj čovek postane.
Boriće se (kako da ne)
da ovde zauvek
kao u nekoj bajki ostane.
Ali svaki je dan
sve teži,
sve duži.
A zašto?
Pa gledajući
u siva lica ljudi,
svesnih da svakim danom nestaju,
kako i ti
da ne posiviš?
Da se ne srušiš?
Da ne nestaneš?
I tako....
"Borba je gotova!
Ne mogu dalje."
Uzviknu on pred nekim
što reče da se zove
Flegija, ili Haron
negde na obali reke Stiks,
dajući bezobraznom starcu
što mnogo psuje,
za prevoz do raja.
jedini dukat što mu je ostao.
ONA
Ona je otišla odavno,
jer je videla da
želje i snovi moraju
da se vijaju, da se traže.
Ali u toj igri žmurke
nije jedina.
U potragu je uključena redina
ljudi što shvatiše
pravila ove igre.
I tu nema milosti,
nema ljubavi...
Samo trka,
i ako nisi brz
i za trenutak zastaneš
(da se odmoriš malo)
Pobesnela rulja
te pregazi,
i ostavi tako izgnječenu
kao hranu za svoju decu.
A i ti da bi jeo,
moraš nekoga srušiti
a potom ga i pojesti.
Svet je oličenje
pohlepe, besa,
žrtava i junaka...
Razočarana beži odatle.
Vraća se nazad
u zemlju svog detinjstva.
Korak, dva...
Čekaj... Ovde nikoga nema?
Gde su svi oni divni ljudi,
gde se sakrila radost?
Zar su srušene kuće,
isečene šume?
Izgleda da jesu...
I tako je stajala,
na vratima
ruševine sećanja,
zatim se okrenula
na put ka grobnici svojoj.
I na toj stazi
kroz šumu divljeg bagrema
krajičkom oka
je spazila
jednu devojčicu i jednog dečaka
kako se igraju i smeju.
Ona i On
jedinstveni.
Ona i On
kao i mnogi drugi...
Ona i On
jedni od milion,
jedni od milijardu...
Коментари
Постави коментар