Kao Fake Poet nastpram Evrovizije
Sedimo tako ja i moj drugar u kafiću i pijuckamo neko piće uz opušten razgovor o svakakvim temama (kako umem da sročim kliše rečenicu za uvod, pa to ti je...). On je upravo uspešno upriličio izvestan događaj koji je važan za njega, neku njegovu bližu i dalju okolinu i neke ljude iz oblasti oko koje se taj događaj vrteo. Naravno, događaj je bio lokalnog karaktera, ali za naše malo mesto je i sama pomisao na bilo kakav događaj ono što se naziva uspeh u životu.
Budući da sam i ja bio prisutan tom događaju imali smo prilično veliki repertoar priča kojom smo sumirali utiske, sučeljavali mišljenja i suprotstavljali stavove. Uvek je zanimljivo kada se isti događaj promatra sa više od dva oka. Dobije se utisak kao da to nije bio isti taj događaj u istom vremenu i prostoru. U ovakvim pričama i komentarima svaki čovek pokazuje svoju različitost i sklonost viđenju sveta na drug(ačij)i način.
No, u trenutku kada je trebao biti kraj našeg razgovora o toj temi, moj prijatelj me upita:
"Čekaj, pa ti imaš onaj blog?"
"Da? Imam više komada..."
"Pa, što nisi napisao neki članak o nama?"
Priznajem da me je malo zatekao, jer kao i svakome ko želi da napiše makar red il' dva neka tema bi mi dobro došla.
"Ni jedan se ne bavi lokalnim ljudima... Događajima niti tome slično... Nisam taj novinarski tip!"
"A o čemu ti pišeš?"
"Pa, jedan blog je o tehnici, drugi je neki tutorijal, na trećem pišem svoje pesme, priče i filozofiju...."
"Znači... Mlatiš praznu slamu! A mogao si lepo da napišeš koji pasus o nama i bog da te vidi!"
Moram priznati, ova rečenica je malko zabolela. Iako se činila fer, to nije bila ni najmanje. Način i trenutak koji su obeležili njeno izgovaranje je više ličio na pijačnu trgovinu, ili političko prepucavanje.
Znam šta moj prijatelj ima na umu - želi da se dokopa medija po svaku cenu, a ja bih bio odskočna daska. On meni tom rečenicom nudi njegove prijatelje koji bi pročitali taj članak (i, najverovatnije ništa drugo sa bilo kog od mojih blogova, jer nemaju dodirnih tačaka sa njihovim tematikama) u zamenu za članak. Nekako se čini fer, zar ne?
I meni se tako učinilo, pa sam naivno "naseo":
"Pa, mogli ste mi reći šta želite. Ovako, nemamo slike, nemamo tekst, nemamo ništa..."
"Ma pusti to, Igore. Pametan si dečko, možemo mi očas posla nešto sročiti..."
Prepredeno se osvrtao oko sebe pokušavajući da pronađe olovku ili papir na koje bi ostavio svoje viđenje događaja, dok sam ja bio duboko zamišljen oko toga gde ja taj tekst da stavim. Kako sam razmišljao, tako sam i dolazio do zaključka da se taj tekst ne uklapa ni u jedan format koji pišem. To je problem, ali prilično lako rešiv. Ja mogu otvoriti novi blog i krenuti sa tom lokalnom tematikom. Trebaće mi par dana da to sredim i mislim da blog može biti u funkciji za najviše nedelju dana. Ništa profesionalno, kao ni ostali moji blogovi.
Budući da sam daleko odlutao u planiranju, iz tih misli me je trgao konobar koji upita da li želimo još nešto. Tada obratih pažnju na sto i mog prijatelja koji se duboko nagnuo nad papir koji je popunjavao. Naručih nam piće, a zatim sam upitao druga šta to radi?
"Vidiš, tekst će da izgleda ovako. Ovde ćeš malo da napišeš o nama... Ja sam to već popunio. To su generalije o nama kao organizatorima. Zatim piši o vremenu, a zatim o gostima... Sad ću ti ja to popuniti, nemaš problema..."
Ja ga gledam zabezeknuto. Ponavljam svoje pitanje, nisam siguran da sam dobro čuo, a ako sam ipak dobro čuo, nisam dobro razumeo... Drugar mi nonšalantno odgovara:
"Pa pišem ti kako treba da izgleda! Mi moramo svemu tome dodati neki nivo i ozbiljnost. Ne smemo prepustiti slučaju da sve deluje amaterski ili da se neko ne nađe uvređenim. Ne smemo nikoga zaboraviti, shvataš?"
Gledam, slušam i naprosto ne mogu da poverujem... Pogledam ga onako ispod oka, pružim ruku za onim papirom, kako bih ga pročitao i zapitah:
"Jesi li ti pročitao ijedan moj tekst?"
"Pravo da ti kažem, nisam. Znam samo da nešto pišeš."
Za to vreme je moj pogled klizio kroz gomile hvalospeva i karikiranja cele stvari. To je bio gotov tekst!
U tim trenucima me je počela hvatati blaga jeza i trnci su počeli da mi se penju uz kiičmu. Ja u životu nisam dozvolio nikome da piše išta umesto mene. Niti jedan domaći, niti jedan tehnički crtež, niti jedan projekt. Naučio sam da budem sam sa svojih deset prstiiu u životu i u znanju. A sada je ispred mene tekst koji ja treba da objavim. OK, znam da ja ovo sve pišem kao anonimna osoba, ali opet mi nije pravo. Osećam se zbunjeno. Zašto ja da pišem ili kucam tuđe tekstove? Na kraju, to neće da može!
"Izvini? Nikada nisi pročitao neki moj tekst? Mislim da to nije moj problem, već tvoj. Nego... Zašto ti to ne postaviš na fejsbuku?"
"Ma, na fejsbuku to ne izgleda onako zvanično. Ovako bi to dobilo neku dodatnu notu, bilo bi negde drugde i ne bi bilo zaboravljeno!"
"Pa dobro... A što onda ti sam ne otvoriš blog i napišeš šta ti je volja?"
"Ma, ne umem ja to, a i nemam vremena da se sa time bakćem... Ovo radim samo zbog tebe. Znaš koliko će biti čitalaca i ljudi koji o tome pričaju, a samim tim i o tebi?"
"Ne znam... Koliko? Deset? Petnajst ljudi?"
"Pa, nije to malo kada su u pitanju pravi ljudi. A oni će dovući mnogo više..."
"Daj, jel se ti to šališ malo sa mnom? Ja treba da okačim na internet tvoju priču pod nekim svojim pseudonimom i da vitlam ljude koji bi želeli to da pročitaju?"
"Pa, ne baš tako... Nemoj biti na kraj srca...."
"Ovo vređa moju inteligenciju. Da li ti shvataš kakve tekstove ja pišem? Znam da si u pravu za mnoge stvari, ali ovog puta preteruješ!"
"Zašto? Ne voliš gotove tekstove?"
"Ja pišem tekstove za sebe... Pišem pesme, priče... Ja ti mogu srediti blog ili ti mogu otvoriti nalog pa tekst ti otkucaj i postavi..."
"Pa šta? Tebi je to par minuta... A meni je to... Ihahaj..."
"Ma daj... Jeli ti to meni pišeš svoj tekst? Neće moći!"
Vidi on da ne ide to tako i sve ga to jako ljuti...
"Čekaj, pišeš gluposti, a za ovo nemaš vremena?"
"Gluposti? Čekaj... Da sam znao da treba da pišem išta - pripemio bi se. A to da li su gluposti ono što pišem - o tome mogu da prosuđuju samo moji čitaoci..."
On se pokvareno počeo ceriti:
"Hehehe... Misliš da to nekoga zanima? Pa ti si jedan običan Fake poet a ja ti nudim Evroviziju!"
"Šta? Nije problem u tome... Nije problem uopšte u vrednosti ili svečanoj noti bilo čega - problem je u tome što ja ne dozvoljavam da mi neko drugi piše tekstove, a da se ja potpisujem na njih, pseudonimom ili imenom... Nije bitno."
"Ne skreći sa teme. Ja neću dozvoliti da mi ti napišeš tekst. A voleo bih da te promovišem na ovaj način."
Nisam siguran, ali mislim da drug prilično želi da me izmanipuliše. Nije meni problem za jedan tekst više, meni je problem to što taj tekst nije sačinjen od mojih reči. I opet ne razumem šta ovaj želi da postigne.
"Da mene promovišeš sa svojim rečima? A što ne promovišeš sebe?"
"Pa tebi je ovako nešto potrebno..."
Na kraju sam samo rekao:
"Ej, drugar... Videćemo se ovih dana. Do tada budi pozdravljen od Fake poete i uživaj u svojoj evroviziji!"
Moram priznati, ova rečenica je malko zabolela. Iako se činila fer, to nije bila ni najmanje. Način i trenutak koji su obeležili njeno izgovaranje je više ličio na pijačnu trgovinu, ili političko prepucavanje.
Znam šta moj prijatelj ima na umu - želi da se dokopa medija po svaku cenu, a ja bih bio odskočna daska. On meni tom rečenicom nudi njegove prijatelje koji bi pročitali taj članak (i, najverovatnije ništa drugo sa bilo kog od mojih blogova, jer nemaju dodirnih tačaka sa njihovim tematikama) u zamenu za članak. Nekako se čini fer, zar ne?
I meni se tako učinilo, pa sam naivno "naseo":
"Pa, mogli ste mi reći šta želite. Ovako, nemamo slike, nemamo tekst, nemamo ništa..."
"Ma pusti to, Igore. Pametan si dečko, možemo mi očas posla nešto sročiti..."
Prepredeno se osvrtao oko sebe pokušavajući da pronađe olovku ili papir na koje bi ostavio svoje viđenje događaja, dok sam ja bio duboko zamišljen oko toga gde ja taj tekst da stavim. Kako sam razmišljao, tako sam i dolazio do zaključka da se taj tekst ne uklapa ni u jedan format koji pišem. To je problem, ali prilično lako rešiv. Ja mogu otvoriti novi blog i krenuti sa tom lokalnom tematikom. Trebaće mi par dana da to sredim i mislim da blog može biti u funkciji za najviše nedelju dana. Ništa profesionalno, kao ni ostali moji blogovi.
Budući da sam daleko odlutao u planiranju, iz tih misli me je trgao konobar koji upita da li želimo još nešto. Tada obratih pažnju na sto i mog prijatelja koji se duboko nagnuo nad papir koji je popunjavao. Naručih nam piće, a zatim sam upitao druga šta to radi?
"Vidiš, tekst će da izgleda ovako. Ovde ćeš malo da napišeš o nama... Ja sam to već popunio. To su generalije o nama kao organizatorima. Zatim piši o vremenu, a zatim o gostima... Sad ću ti ja to popuniti, nemaš problema..."
Ja ga gledam zabezeknuto. Ponavljam svoje pitanje, nisam siguran da sam dobro čuo, a ako sam ipak dobro čuo, nisam dobro razumeo... Drugar mi nonšalantno odgovara:
"Pa pišem ti kako treba da izgleda! Mi moramo svemu tome dodati neki nivo i ozbiljnost. Ne smemo prepustiti slučaju da sve deluje amaterski ili da se neko ne nađe uvređenim. Ne smemo nikoga zaboraviti, shvataš?"
Gledam, slušam i naprosto ne mogu da poverujem... Pogledam ga onako ispod oka, pružim ruku za onim papirom, kako bih ga pročitao i zapitah:
"Jesi li ti pročitao ijedan moj tekst?"
"Pravo da ti kažem, nisam. Znam samo da nešto pišeš."
Za to vreme je moj pogled klizio kroz gomile hvalospeva i karikiranja cele stvari. To je bio gotov tekst!
U tim trenucima me je počela hvatati blaga jeza i trnci su počeli da mi se penju uz kiičmu. Ja u životu nisam dozvolio nikome da piše išta umesto mene. Niti jedan domaći, niti jedan tehnički crtež, niti jedan projekt. Naučio sam da budem sam sa svojih deset prstiiu u životu i u znanju. A sada je ispred mene tekst koji ja treba da objavim. OK, znam da ja ovo sve pišem kao anonimna osoba, ali opet mi nije pravo. Osećam se zbunjeno. Zašto ja da pišem ili kucam tuđe tekstove? Na kraju, to neće da može!
"Izvini? Nikada nisi pročitao neki moj tekst? Mislim da to nije moj problem, već tvoj. Nego... Zašto ti to ne postaviš na fejsbuku?"
"Ma, na fejsbuku to ne izgleda onako zvanično. Ovako bi to dobilo neku dodatnu notu, bilo bi negde drugde i ne bi bilo zaboravljeno!"
"Pa dobro... A što onda ti sam ne otvoriš blog i napišeš šta ti je volja?"
"Ma, ne umem ja to, a i nemam vremena da se sa time bakćem... Ovo radim samo zbog tebe. Znaš koliko će biti čitalaca i ljudi koji o tome pričaju, a samim tim i o tebi?"
"Ne znam... Koliko? Deset? Petnajst ljudi?"
"Pa, nije to malo kada su u pitanju pravi ljudi. A oni će dovući mnogo više..."
"Daj, jel se ti to šališ malo sa mnom? Ja treba da okačim na internet tvoju priču pod nekim svojim pseudonimom i da vitlam ljude koji bi želeli to da pročitaju?"
"Pa, ne baš tako... Nemoj biti na kraj srca...."
"Ovo vređa moju inteligenciju. Da li ti shvataš kakve tekstove ja pišem? Znam da si u pravu za mnoge stvari, ali ovog puta preteruješ!"
"Zašto? Ne voliš gotove tekstove?"
"Ja pišem tekstove za sebe... Pišem pesme, priče... Ja ti mogu srediti blog ili ti mogu otvoriti nalog pa tekst ti otkucaj i postavi..."
"Pa šta? Tebi je to par minuta... A meni je to... Ihahaj..."
"Ma daj... Jeli ti to meni pišeš svoj tekst? Neće moći!"
Vidi on da ne ide to tako i sve ga to jako ljuti...
"Čekaj, pišeš gluposti, a za ovo nemaš vremena?"
"Gluposti? Čekaj... Da sam znao da treba da pišem išta - pripemio bi se. A to da li su gluposti ono što pišem - o tome mogu da prosuđuju samo moji čitaoci..."
On se pokvareno počeo ceriti:
"Hehehe... Misliš da to nekoga zanima? Pa ti si jedan običan Fake poet a ja ti nudim Evroviziju!"
"Šta? Nije problem u tome... Nije problem uopšte u vrednosti ili svečanoj noti bilo čega - problem je u tome što ja ne dozvoljavam da mi neko drugi piše tekstove, a da se ja potpisujem na njih, pseudonimom ili imenom... Nije bitno."
"Ne skreći sa teme. Ja neću dozvoliti da mi ti napišeš tekst. A voleo bih da te promovišem na ovaj način."
Nisam siguran, ali mislim da drug prilično želi da me izmanipuliše. Nije meni problem za jedan tekst više, meni je problem to što taj tekst nije sačinjen od mojih reči. I opet ne razumem šta ovaj želi da postigne.
"Da mene promovišeš sa svojim rečima? A što ne promovišeš sebe?"
"Pa tebi je ovako nešto potrebno..."
Na kraju sam samo rekao:
"Ej, drugar... Videćemo se ovih dana. Do tada budi pozdravljen od Fake poete i uživaj u svojoj evroviziji!"
Коментари
Постави коментар