Jedna pesma
[lock]Ispruženih nogu,
Izmučenog izgleda,
Sa davno zaboravljenim
Osmehom u uglu usana,
Pogled mu je zalutao
Na jedno drvo...
Na jednu granu...
Na jednu pticu...
Na jednu pesmu...
[/lock]
Negde u blizini se
Čuo glas koji priča
Ljudima koji ne žele čuti.
To je glas čoveka koji
Samo ume da priča:
"Vi ste junaci!
Danas svojim životima
Stvarate našu istoriju,
Vaša imena će ostati
Zlatnim slovima
Upisana u knjige naših potomaka..."
Ali, ptica i njena
Nikada napisana pesma
Lepše zvuče.
Na jednom polju...
Na jednom drvetu...
Na jednoj grani...
[next]
A zatim je osetio
Da dolazi oluja.
Osećao je
Da počinje grmljavina,
Osećao je
Vetar sa mirisom baruta.
Osećao je
Kišu šrapnela po šlemu.
Nije znao da
Kad čuje: "Juriš!"
Njegov dah će trajati kratko.
Nije znao da
Će trčati dugo tim
Lavirintom beznađa i smrti,
Na čijem kraju će stajati
Njegov rođeni brat...
Radostan osmeh
Za ovaj slučajan susret.
Umalo da rašire ruke
Za bratski zagrljaj.
Ali... Šta je to?
Brat na kapi ima
Drugačiji znak?!
Kako sudbina može
Za tren da sve reši.
I tada skočiše
Jedno drugom u zagrljaj.
Kao kad su bili deca,
Koja se svađaju
Pod jednim starim dudom...
"Ko će da vozi bicikl?"
"onaj ko je jači!"
"'Ajd da se potučemo!"
[next]
Tako i sad,
Guraju jedno drugog.
Nekada goloruki
Danas s bajonetom,
Ta mala razlika će da
Učini da se njihova
Ljubav zauvek izgubi.
.
Par dana nakon toga
Čuje se opet onaj
Glas koji je nekada pričao.
Glas čoveka koji
Samo ume da priča
Se udružio zajedno
Sa jednim drugim glasom,
Koji je isto tako nekada pričao
Nekim drugim ljudima.
Bio je to glas drugog čoveka
Što samo ume da priča,
Ovog puta ti glasovi
Donose međusobni mir.
Govore drugačijim naglaskom,
Pružaju međusobno ruke,
A na kraju se i grle...
"Postignut je neverovatan uspeh!
Mi smo uvek bili
Prijatelji, braća! To treba da znate.
U kontaktu smo bili
I pre i u toku ovog rata,
Kojeg su nam neki drugi,
Zli ljudi podmetnuli...
Ali to sad nije ni bitno,
Važno je da se mi
Na kraju volimo..."
Obojica to rekoše,
Pružajući ruke
U kojima je torba
U kojoj su pare.
Na kraju ispred svih
Brzinom munje utekoše...
[next][ništa##ambulance##]
Starija žena sa
Crnom maramom,
Umornog izgleda,
Na velikoj poljani
Pokriva dva sina
Teškim jorganom sećanja.
Ipak se kroz suze,
Pogled nekim čudom,
Iskrao i zalutao
Na jedno drvo...
Na jednu granu...
Na jednu pticu...
Na jednu pesmu...[contact]
Коментари
Постави коментар